Irska molitva

Šta, bre, čujem?! Ni na Novom Beogradu se ne čuje Radio Beograd?! I ako je Tanjug prodat jednom pevaču, znači li to da je Radio Beograd prodat nekom Dorćolcu koji bi da se ova radio-stanica čuje samo u krugu „dvojke“? Da samo oni slušaju Kod dva bela goluba i ostale kultne emisije Radio Beograda koji je preživeo Hitlera i Tita, ali, kao da neće i aktuelnu vlast. I dođe mi da osnujem Narodni pokret za odbranu Radio Beograda i da i ja, kao i Vučić, krenem iz Bosilegrada. Jer, ako neko krene na nas, kao u vreme Hitlera, Radio Beograd bi trebalo o tome da nas, na vreme, obavesti! Ako nema Radio Beograda, pitanje je da li još postoji Srbija? A moralo bi i to, putem radio-talasa, neko da nam javi. Tu počnem da razmišljam - da li za spas Radio Beograda može nešto da uradi Narodni pokret Aleksandra Vučića? Ili je i to jedan očajnički pokušaj za spas Srbije, koje više nema. Jer, sve je rasprodato strancima: plodna obradiva zemlja, preduzeća, fabrike, banke… Ostale su samo, kakve-takve, klimave granice Srbije. I, ako moj Alek ima naprednjačku stranku, šta će mu Narodni pokret za Srbiju. Ali, u Srbiji ima 50 milijardera, a većina ih je iz naprednjačkih redova, a kojima je dojadio Alekov „kult ličnosti“. I, možda, šef države nema drugog izlaza nego da krene u narod po praznim selima, a što je jedna donkihotovska misija. Nego, da li ste čuli za Irsku molitvu? Šta?! Niste? Da budem pošten, nisam čuo ni ja dok mi je Aleksandra nije poslala u es-em-es poruci. A glasi ovako: „Nađi vremena za rad./Rad je cena uspeha./Nađi vremena za razmišljanje./Razmišljanje je ključ moći./Nađi vremena za igru./Igra je tajna večite mladosti./Nađi vremena za čitanje./Čitanje je osnova mudrosti./Nađi vremena za ljubaznost./LJubaznost otvara put ka sreći./Nađi vremena da voliš i da budeš voljen./LJubav je privilegija bogova./ Nađi vremena da se osvrneš oko sebe./U samoživosti dan je isuviše kratak./ I, najzad, nađi vremena za smeh./Smeh je muzika duše!/“ Kao što vidite, Irska molitva se ne obraća bogu nego tebi, čoveku, i od tebe traži da radiš, razmišljaš, čitaš, da se igraš, da voliš i budeš voljen, i, najzad, da nađeš vremena da se smeješ ma šta oko tebe da se dešava, kao kod nas, danas, u Srbiji. A šta nas uči Crkva? Da je smeh, maltene, najveći greh! Pogledajte Isusa na ikonama i freskama! Da li se na nekoj smeje?! I, `ajde, čik, nasmej se, glasno, u crkvi! Jer, Crkva te uči da si, samim rođenjem, grešan i da do kraja života treba da se kaješ. Svaki smeh za Crkvu je greh. Umberta Eka, a i mene, zanimalo je da li se Isus, ikad, nasmejao. Da li se tužno nasmejao bar na raspeću? Ili se, od srca, smejao kada su ga živog skinuli sa krsta? I da li se, nasmejan, vraćao nazad u Indiju posle neuspelog ustanka protiv Rimljana? Aristotel je govorio da je „čovek jedina životinja koja se smeje“. Smeh je sloboda, a i prkos smrti. DŽona Mazibuko iz Južne Afrike umrla je u 128. godini života. A tajna njenog dugog života je ishrana i smeh! Rekla je: „Smeh je potreban za dug život!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, na ovo kaže: „Ako je u šumama Kašmira živeo 120 godina, Isus mora da se i te kako smejao, pre svega Crkvi, koja je izopačila njegovo učenje i narodima sveta mozak popila!“ A, evo, posle sedamnaest godina doznajemo da se mozak Slobodana Miloševića čuva u Hagu! Holandski forenzičari koji su mu radili toksikološku analizu na mozgu, utvrdili su da je otrovan i ta tajna morala je da ostane u Hagu. A moja Crna će da tera svoje: „Ako se Radio Beograd ne čuje ni na Novom Beogradu, onda znači da su nam svima popili mozak i ostaje nam samo da se smejemo od muke!“