Šta li će posle ovih da dođe

Volim da tragam i proučavam arhivski materijal. Svašta se tu može pronaći i iz njega naučiti. Nedavno sam, tako, u potrazi za nekim svojim starim rukopisima otkrio razgovor sa Branimirom DŽonijem Štulićem, koji je 1990. objavio časopis POP-ROCK, čiji sam tada bio glavni i odgovorni urednik. Kako sam DŽonija oduvek cenio i poštovao, pronalazak tog teksta sa intrigantnim vođom legendarne zagrebačke Azre, načinjen pre tačno 32 godine (!) u stanu njegovog tadašnjeg gitariste Jurice Pađena, zatekao me je i iznenadio svojom svežinom i aktuelnošću. Kada sam ga podrobno i valjano pročitao, nisam mogao da verujem koliko je, u stvari, DŽoni išao ispred svoga vremena i koliko taj članak deluje kao da sam ga napisao – juče! Protek vremena ga uopšte nije učinio prohujalim ili zastarelim. Naprotiv! Oštrica njegovog razmišljanja i kritička reč su, to slobodno mogu reći, apsolutno primereni vremenu i trenutku u kome danas živimo. To, doduše, nije bio intervju, već je napisan u formi DŽonijevog dužeg monologa, koji na taj način on lično potpisuje. Zato ću izvesno izbeći onaj njegov eventualni gnev upućen svima koji su proteklih decenija pisali o njemu, na šta je uvek reagovao na njemu svojstven način, smatrajući da je time pokraden, pogrešno interpretiran ili da je sve o njemu izmišljeno. Nije li to razlog više da smatram da tekst koji sledi neće narušiti naš međusobni odnos, koji je uvek bio veoma korektan? Neki su smatrali da je „lud“, drugi da ima „poduži jezik“, a treći da ga treba uhapsiti. Ništa od toga nije tačno, osim što je povremeno stavljao sebe u položaj samoizgnanika, kome je dozvoljeno da razmišlja slobodno i svojom glavom. Upravo u jednom od takvih trenutaka, u stanu njegovog prijatelja i kolege Pađena, načinjen je ovaj zapis, koji sam kasnije pretočio u jedan, za to vreme neobičan tekst. Poslednji put smo se videli i družili u Beogradu početkom devedesetih godina prošloga veka, kada se nekadašnja Jugoslavija već uveliko raspadala. U kafiću u Kondinoj ulici pili smo kafu, mirno pričali o svemu osim o onome što politički sledi u zemlji koju smo zajednički voleli, ponašajući se kao da se oko nas ništa dramatično ne događa. A događalo se... Jednostavno, obojica smo pragmatično zaključili da je upravo bolje da tako vodimo tu našu privatnu konverzaciju, pošto u tom obliku treba da ostane u našem sećanju! LJudi koji su tada prolazili pored kafića, začuđeno su i u neverici posmatrali obojicu, pomalo zlurado komentarišući to druženje, ne shvatajući da smo DŽoni i ja, ipak, iz filma koji nikakve veze nema sa tim užasnim godinama. Najzad, povodom ovog teksta sa DŽonijem, koji je ovde integralan, želim da iznesem i jedan lični, sasvim kratak utisak o onome što mi je za POP-ROCK tada ispričao u kasetofon. Naime, tek sam ga sada – shvatio! * * * Zagreb, maj 1990. Nitko ne zna šta je politika, a šta muzika! To se ne jede, to se ne može onjušiti! Vetar se ne može vidjeti, već samo osjetiti! To su neke stvari koje nam možda i nisu potrebne. Mogli bismo bez njih, u principu. Samo nam, u stvari, smetaju... ... Nakon albuma Filigranski pločnici, počelo je generalno kaširanje i pljuvanje po meni, jer ga tupoglavci nisu shvatili. Nisam, naravno, tome ja kriv, nego oni koji se guraju preko i pored mene. Ja nisam ni na kome napravio karijeru, a puno ljudi je napravilo karijeru baš na meni. I, iskreno rečeno, nije mi žao zbog toga. Bolje da su se ogrebali o mene, nego nekog drugog. Ja sam imao koristi od Bitlsa, zato što su mi oni dali ljepotu i ja sam je širio dalje. A ovi drugi, samo uzimaju i nikakvu ljepotu ne daju, ni sebi ni drugima. Ako nemaju dignitet i ne poštuju to što rade, što se onda ne guraju negdje drugdje, nego se trpaju uz mene? Šta će poslije ovih da dođe? Koga će oni da ubace u sve to? Ne kažem da je to loše. Možda su oni narodni heroji zato što su konačno zatvorili krug i pristup u te gluposti, one koje rade. Ali, bilo šta što čovjek radi, to je – štafeta! Da nije bilo nešto za mene, nikakve koristi od mene ne bi bilo. Domaći političari su kao i muzičari, klasični paraziti. Samo troše, a nimalo ne daju. A moraš, eto, ne samo da ih tolerišeš, nego i da im pušiš... Da neprestano ponavljaš da su dobri, da su odlični... Sve to je, u stvari, ono narodski rečeno: carevo novo ruho! Svi ostali su, osim mene, sinje kukavice, nitko to ne smije da im kaže u lice. Zapravo, mi smo najhrabriji samo kada seremo po DŽoniju i još tamo po nekima. Tako valjda i treba da bude... ...Vođa?... Bolje ja, nego on ili bilo ko drugi! Što se mene tiče, imaju oni dobar uzor, to je sigurno. Ali zašto ljudi ne vole mene? Pa Vođa nije bolji od DŽonija, niti pametniji, niti razumniji, niti načitaniji... A kada je to tako, zašto onda ja nemam pravo da živim i uživam, a Vođa i oni oko njega, to mogu i tu mogućnost imaju? Zašto ljudi uopšte mogu da obožavaju Vođu i one oko njega, a ne i mene, koji, recimo, Homera i njegovu Ilijadu znam napamet! Valjda se plaše i ne smiju! To je, ako niste znali, još uvijek kod nas zabranjeno. Međutim, mislim da je to u neku ruku i dobro. Što si više zabranjen i omražen, više te – vole! Nikada, složićemo se, nisam bio idol ili uzor, a mogao bih da budem... DŽoni Vođa, DŽoni idol, DŽoni uzor... Zašto ne ja, već onaj šupljoglavi, koji se smatra većim od mene? Mada to, suštinski, meni nikada nije bio neki viši cilj. ...Čovjek ima strah. Kada ne bi imao strah, ne bi radio pjesme ili ono što želi. Plašim se svega. Ja sam najveća kukavica na kugli zemaljskoj. Knjiga kaže: „Kada čovjek izgubi strah, nešto strašno će se dogoditi“. Strah je Božji. Dobar je strah. I tko se više boji, taj pobijedi. Nažalost. Jednom sam također rekao: „Kukavica sam zato što sam čovjek. Sve što čovjek radi, radi iz straha.“ Moram sebe da citiram, jer nitko to bolje od mene nije rekao... Vođa pogotovo! ... A šta ja, zapravo, radim? Muziku, melodiju? Politiku... Poznat sam po tekstovima. Ako ćemo pošteno, malo više od tekstova i muzike, po mozganju i intervjuima, koji su rijetko bili prihvatani, ali su zato uvijek dizali veliku buku i prašinu, jer su bili istiniti i tačni, gađali usred... Mogao bih naplaćivati to mozganje i intervjue. Ma, znam, da mogu sve. Nikome kao ovi ne podilazim, ne uvlačim im se u dupe, niti ih tapšem po ramenu tvrdeći kako su pametni! Ma, pogledajte samo one oko njih... Špalir, čitav red se otegao kako bi im pušili... Plejbek matrica im je neprestano u glavi! Zato, tko ima duha, taj može sve, tko nema duha ne može ništa. Ali, kao da duha sada nema! Ispario, nestao... A takvih ljudi ima koliko hoćeš. Pogledam oko sebe; ako drugi mogu, ja nemam šta da brinem. Kada sam ja ovdje prisutan, grozno je, užasno, svi me pljuju, pošto razmišljam svojom glavom. Ali, opet funkcioniram! Čim mene nema, nešto fali, je l` tako? ...Pjevanje je duh. Lenon je bio pravi pjevač. Imao je prije taj bluz u glasu. Imao je tu tugu koja te veže. Jer, život je velika igra. Uglavnom za sve. Da nije tuga, ne bi ga bilo... ...Kada čovjek nešto ne vidi, onda je to grozno, jer on to ne osjeća. Kada čovjek osjeća zavist, mržnju ili bilo šta drugo, to znači da i on može. Zašto bi inače bio zavidan, kada ne bi osjećao da je zakinut, znači da može. To je moja funkcija. Kao krpa pred bikom koja stalno maše pred očima. To je vrlo riskantan biznis. Ali, u principu, ljudi hoće da se zabavljaju, ako ništa drugo... ...Zašto sam ja počeo da radim pjesme i tekstove? Ja sam počeo da radim pjesme zato što sam morao nešto svirati. Ne mogu se Bitlsi bolje svirati nego što se sviralo, tu nije bilo prostora za mene. Ja sam to napravio iz gole nužde, u naletu talasa gluposti. Više sam se trudio da javno nastupam, nego što sam radio na svojim pjesmama. Iskreno, za tuđe stvari ja imam više respekta, nego za svoje. Hoću to da pričam slobodno, da sviram... Ali, dušmani ne daju... Omča mi je stalno tu negdje... ...Vremenom će ljudi sve više skidati moje stvari, jer nema pjesama. To je postalo moda kada sam ja to počeo da radim. Ja maknem, cijeli svijet se počne kretati. To bi čovjeku trebalo da laska. E, meni ne – laska! ...Teško komuniciram sa okolinom, jer ona je takva kakva je, ali se zato to kompenzira u nekim drugim stvarima. Jebeš ljude koje svi vole. Takvi, u stvari, ne postoje! Takvi, najzad, ne mogu nikad ništa da naprave. Takvi ne pokreću svijet. A šta će posle njih ostati? Ništa! A posle DŽonija... Pa, vidjećemo... ...Imam li ili nemam poštovanja prema drugim ljudima i muzičarima, političarima, to je već moje privatno mišljenje. U principu, ne cijenim nikoga posebno. Sve ih znam, znam kakvi su i ne daj bože da ljudi znaju kakve su osobe, kakvi su muzikanti, kakvi su političari. NJih trojica, četvorica, pa kad razvezu priču ili melodiju, zaglupljuju nas... Sviranje. Ništa van toga nema. Svi drugi su frustrirani i ofucani, svi oni su u kurcu od punjenja glave budalaštinama. ...Volim snimati. Čovjek kada ide snimati ili govoriti, to je kao kada radi film. Ja sam ti i režiser i glumac, narator i scenarista... Nema u životu preče stvari od toga. Preča stvar je samo kada ovako objašnjavaš svoj javni rad ili šta si, u stvari, htio reći... Van tog nema ništa. Pričati, svirati, snimati, politikovati, objašnjavati, polemisati... Više ti i ne treba... Samo, ne znam kome sve to reći ... Ovim ovde? Ma kakvi, budimo ozbiljni! Ovima ne treba ništa pričati i dokazivati, jer je sve odavno uzaludno... Oni su dovoljni sami sebi! Aleksandar GajovićA šta da radim ...Čudan je taj Cukić. Dejan Cukić. Uzeo moju pjesmu (A šta da radim - prim. ur.) bez pitanja, vjerovatno na nju prodao nešto svog albuma i - nikom ništa! Zapravo, nikakve koristi od toga nisam imao. Čak ni paru nisam vidio. Povrh svega toga, Cukić je tu pjesmu loše otpjevao, loše snimio, loše obradio, ako je uopće riječ o obradi, loše producirao... Sretnem ga ja i sve mu to lijepo kažem. Valjda kao autor te pjesme na to imam prava. A on, zamislite, em mi je unakazio pjesmu, em se još zbog moje iskrenosti naljutio. Svašta u ovom našem svijetu se događa, zaista svašta...Slobodno razmišljanje... ...O mnogima ne mislim ništa! Baš ništa! Doduše, čuo sam jednu ili dvije pjesme i to je sve. Svi su oni prošli „kroz moje ruke“. To što trenutno rade... Ma, ja na to gledam kao... Kao kada dijete ima potrebu za - zvečkom! Sa političarima je isto. Oni, vjerovatno, imaju potrebu da se nečim bave, pa `ajde onda politikom... ...Iako se to, možda, u ono vrijeme nije tako činilo, mislim da su Azrini koncerti uvijek bili O.K. Naročito, sa ove vremenske distance, kada vidim šta se na domaćoj sceni sada odigrava. Tu, po mom mišljenju, nitko nema blage veze! I zato se pitam - zašto se neki ljudi bave poslom za koji nemaju ni trunke talenta? Odgovor ću jednom dobiti... ...Bez želje da ikome podilazim, ali duboko smatram da beogradska publika u sebi ima nešto posebno. Nešto što ni u jednom gradu nisam osjetio. To je nešto kao povratna energija, koja kroz uzdah ili huk ide iz publike prema muzičarima na sceni. Beogradski SKC ili Dom omladine ostaju mi iz tog razloga u najprijatnijoj uspomeni... ...Trenutno pripremam novi materijal, od starosjedilaca tu je samo gitarista Jurica Pađen. Ostale još nisam dobro upoznao. To su neki Juričini pajtosi. Snimiću onoliko pjesama koliko ih u datom trenutku budem imao. I to je sve, kao i do sada. Kakve su? Pojma nemam. O tome uopće ne razmišljam. Znam samo, slično prethodnim pločama, da će to biti nešto najbolje što mi u ovom vremenu i momentu padne na pamet. U kreativnom smislu, naravno. Bolje, i da hoću, ne mogu...(Ne)zameranje ili... ...Čitam prije neki dan muzički časopis sa Bajagom na naslovnoj stranici i razmišljam - dokle bre sa tim Bajagom? Dokle toliko afirmativnih tekstova o njemu? Eto, na primjer, ona recenzija o njegovom duplom albumu „uživo“ to je čista propaganda nečega što ne zaslužuje ni po lule duhana. Pitam se, da li je autoru tog teksta neko dao pare da baš takvu propagandu i reklamu napravi Bajagi? Mada, iako u to ne vjerujem, više sam sklon mišljenju da beogradski novinari nemaju hrabrosti da iskreno i sa distance pišu o „svojim“ muzičarima ili političarima. Nezamjeranje, vjerovatno, radi. I to ne samo kada se radi o Bajagi već i o Čorbi ili onima iz vlasti...