Možete da birate gde ćete se iseliti

Izgleda da je tokom prethodne decenije naprednjačkoj vlasti promakao podatak da građani čekaju i po nekoliko godina na elementarne zdravstvene usluge, ali su to baš prošle nedelje nekako primetili. Prebrojali su specijaliste, zaključili da čak u 11 oblasti nedostaje kadar i izvukli iz šešira rešenje – od sada će država određivati šta će koji lekar da specijalizira (recept preuzet sa Kube iz pedesetih prošlog veka) bez obzira na to da li specijaliziraju o državnom ili sopstvenom trošku. I nije bitno da li je neko upisao medicinu sa namerom da se bavi epidemiologijom (to može i ako nema mirnu ruku) ubuduće će, ukoliko država tako odluči, morati da se bavi mikrohirurgijom. „Ključna razlika u ishodima tako nametnutih specijalizacija je to koliko su ljudi motivisani da se obrazuju. Sigurno je da će oni koji dobiju specijalizaciju koju žele biti daleko uspešniji u svojoj struci. Postoje sklonosti, postoje ambicije i postoji unutrašnja motivacija koju treba podržati. Mi govorimo o lekarima koji su već prošli najmanje šest godina formalnog obrazovanja, a to je više nego dovoljno da se razvije unutrašnji poriv i da u sebi otkriju talenat koji žele da razviju dalje“, kaže dr Dragoslav Popović, savetnik Unicefa za javno zdravlje. Ukoliko se pokaže da ta vrsta prinude i nije baš najbolje rešenje, sadašnji reformatori imaju i plan B za relativizovanje krize - moći će ponovo da upere prst u pravog krivca, bivšeg ministra zdravlja Tomicu Milosavljevića koji je svojevremeno ukinuo specijalizacije i koji se i danas koristi kao alibi za haos u zdravstvu. Pri tome nema sumnje da je njegova odluka bila jedna od najštetnijih u sferi planiranja zdravstvenog sistema, ali je ona na snagu stupila 2003, ukinuta je 2007. godine i teško da bi mogla da se dovede u vezu sa činjenicom da u ovom trenutku 823 pacijenta čekaju na magnetnu rezonancu glave u specijalističkoj bolnici za cerebrovaskularne bolesti „Sveti Sava“. To što bolnica koja bi trebalo da predupredi moždani udar nema mogućnost da godinu dana svojim pacijentima obezbedi osnovnu dijagnostiku (Ministarstvo zdravlja tvrdi da su nam deficitarni i radiolozi), ni na koji način ne može biti posledica gluposti koja je okončana pre 16 godina. Posebno ne imajući u vidu da smo od tada imali četiri ministra zdravlja, da je jedna od njih bila Slavica Đukić Dejanović koja je još 2012. napravila spisak deficitarnih specijalnosti i odobrila 553 specijalizacije, među kojima 28 radiologa i 32 anesteziologa. I zato se ipak mora postaviti pitanje šta je Zlatibor Lončar uradio tokom osam godina svog mandata (specijalizacija traje četiri do šest godina, što znači da je imao vremena da nadoknadi sve deficite), kada je svoj mandat zvanično završio sa manjkom specijalista u sledećim oblastima: anesteziologija, reanimatologija i intenzivna medicina, opšta medicina, patologija, medicinska mikrobiologija, transfuziologija, fizikalna medicina i rehabilitacija, palijativna medicina, pedijatrija, radiologija, medicina rada i medicina sporta. Takođe, zašto se među tim deficitarnim specijalizacijama ne nalaze ortopedi čiji pacijenti 10 godina čekaju na operaciju kolena ili oftalmolozi koji imaju trogodišnje liste čekanja za operaciju katarakte? Da li samo zbog manjka anesteziologa ili su (zvuči verovatnije) i naprednjački ministri u proteklih 12 godina ozbiljno zabrljali? Takođe se mora postaviti i pitanje a šta to radi aktuelna ministarka Danica Grujičić, kada najavljuje (odnosno njen državni sekretar Mirsad Đerlek) da će ubuduće ne samo lekari koje plaća država ili ustanova za koju rade, već i oni koji volontiraju i pritom sami sebi plaćaju specijalizaciju u iznosu od više hiljada evra, morati da se odluče za jednu od deficitarnih grana. Preciznije, da o sopstvenom trošku ispravljaju propuste države koja nije obezbedila novac za školovanje deficitarnih lekara, ali ga je ne trepnuvši isporučila za vojne specijalce sa završenom osnovnom školom. Pritom je zakon kod nas veoma jasan – poslodavac, što je u ovom slučaju država, mora da obezbedi dovoljan broj izvršilaca, tj. dovoljan broj specijalista na osnovu broja stanovnika. Volonterske specijalizacije su tvorevina aktuelne vlasti (čak je 2016. najavljena njihova legalizacija) i štednja budžetskog novca na štetu diplomiranih lekara opšte prakse kojima je država odbila da dodeli specijalizacije i direktno ih ucenom stavila u poziciju da sami investiraju u svoju budućnost, ali i u zdravstveni sistem zemlje. „Specijalizacije ne smeju da se dele i da se daju, već moraju da se raspisuju konkursi na osnovu potreba zdravstvenog sistema Srbije. A te potrebe se određuju na osnovu izveštaja Zavoda za javno zdravlje „Batut“. Jedini uslov da konkurišete za specijalizaciju je da imate dve godine staža, a ako je deficitarna specijalizacija ne morate, ali morate da imate posao za stalno. Dešava se da se podobni kandidati pogode sa kolegama i da u isto vreme dobiju i deficitarnu specijalizaciju i posao za stalno, ali to je pogodba a ne konkurs i ne obezbeđuje da najbolji dobije specijalizaciju već onaj koji ima najbolju vezu. Oni koji nemaju vezu mogu ili da rade kao lekari opšte prakse (ali za to nema radnih mesta) ili da prihvate volontersku specijalizaciju koja im se prodaje kao nešto što će ih dovesti do posla. I onda se oni odlučuju da četiri godine rade bez novca i bez dana radnog staža, da specijaliziraju i da sutra ipak ne mogu da se zaposle jer je uslov za zaposlenje bilo kog specijaliste da ima šest meseci specijalističkog staža. U Nišu imamo veliki broj specijalista koji ne mogu nigde da konkurišu jer nemaju taj staž kao da nikada nigde nisu radili. A radili su, pritom im nisu plaćali put, topli obrok, morali su da budu na raspolaganju 24 časa, a vodili su ih samo kao nekog ko uči“, kaže dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta. I napominje da čitavu priču najbolje ilustruje razgovor koji je njegov prijatelj imao sa direktorom bolnice u Norveškoj, gde je došao da bi video mogućnost za zaposlenje u toj zemlji. Između ostalog, postavio mu je pitanje – kakva je kod njih situacija sa volonterskim specijalizacijama, a Norvežanin je uzvratio: a šta je to? „Kolega mu je objasnio da prvo čekate i molite da dobijete takvu specijalizaciju, onda dolazite na posao i radite ali za to ne dobijate platu niti vam ide radni staž, a da kada završite niko vam ne priznaje ni dan specijalističkog staža. Norveški direktor se prvo pet minuta smejao, pa se 10 minuta izvinjavao zbog svoje reakcije i na kraju objasnio: ’Izvinite, nisam mogao da se suzdržim jer u robovlasničkom društvu robovi su imali parče hleba i krov nad glavom‘. Mozak nekog u nekoj uobičajenoj državi to ne može da prihvati, a kolege u Srbiji nemaju izbor“, kaže Panić. I za Dragoslava Popovića je neprihvatljiva specijalizacija o sopstvenom trošku, posebno ukoliko se radi o deficitarnoj oblasti: „Ako ste ministarstvo i ako vidite da imate deficit u određenim specijalizacijama, naravno da ćete ih staviti na listu prioriteta, naći sredstva za njihovo finansiranje i omogućiti ljudima koji su za to kvalifikovani da se prijave. Mi smo imali jednu lekciju tokom dvehiljaditih kada su bile zabranjene specijalizacije, ali iz nje nisu naučili osnovno. A to je: bez obzira na to koliko ljudi odlazi iz zemlje, uvek je bolje ulagati u njihovo obrazovanje, nego ne ulagati. Ako ne ulažete, dobijate kadar koji je nedovoljno kvalifikovan za ono za šta vam je potreban, a ako ste uložili u nekog kvalitetnog ko je otišao, možete se nadati da će napraviti karijeru i jednom ovde vratiti ono što je u njega uloženo.“ Međutim, naše ministarstvo nema ideju čak ni da kompletno finansira najugroženiju specijalnost – anesteziologiju, iako je upravo zahvaljujući aktuelnoj vlasti jedan anesteziolog izgubio život u helikopterskoj nesreći, a na desetine njih tokom epidemije korone.