Процес израде урбанистичких планова, поред обрађивача, надлежних јавних институција и стручњака из различитих релевантних области, укључује и законски обавезно учешће јавности. То подразумева могућност грађана да се укључе у два наврата - током раног јавног увида и јавног увида - када имају прилику да доставе предлоге и примедбе на концепт, односно нацрт плана. Међутим, овакав начин учешћа често постоји само про форме, јер се у пракси дешава да обавештење о (раним) јавним увидима не стигне до свих грађана. Грађанима је препуштено да сами тумаче планове који су писани уско стручним језиком. А такође суштинска дискусија и размена ставова и мишљења између грађана и надлежних институција не постоји. Тако се већ на раном јавном увиду често излажу верзије планова у чијој изради најчешће нису мапирани и анализирани реални проблеми локалних заједница и њихови различити интереси и потребе, већ се грађани позивају да дају коментаре, сугестије и примедбе на већ дефинисана планска решења, чиме се не оставља простор за суштинско укључивање јавности. Генерално, сам циљ израде сваког планског документа не би требало да буде решавање искључиво потреба наручиоца, већ и потреба грађана који живе и раде на предметном подручју или у његовој околини. Међутим, формална партиципација која се односи на пуко информисање јавности и њихово учешће у виду писања примедби на планска решења најчешће није довољна да мапира и систематизује различите потребе. Како би одређени плански документ имао неопходан легитимитет, односно понудио праведна и сврсисходна просторна решења, циљ партиципације би требало да буде разумевање и мирење различитих интереса који у простору постоје, а то подразумева могућност јавности да учествује у креирању самих решења.