Mir na kineski način

Dok je finiširao pripreme za nedeljama unazad najavljivanu posetu Moskvi - prvu od početka ruske agresije na Ukrajinu u februaru prošle godine i prvu otkako su mu i formalno potvrđeni novi mandati na čelu partije, vojske i države - kineski predsednik Si Đinping nije mogao da zna da bi ona mogla ostati upamćena po nečemu po čemu ni neko poput njega ne bi želeo: kao prva poseta jednog stranog lidera Vladimiru Putinu otkako je Međunarodni krivični sud (MKS) izdao nalog za njegovo hapšenje, sumnjičeći ga za ratne zločine - konkretno, za umešanost u sistematsku i masovnu deportaciju ukrajinske dece s okupiranih teritorija u Rusiju. Slučaj je, međutim, udesio da je baš prošle sedmice, nekoliko sati nakon što je konačno potvrđen termin Sijeve posete, MKS saopštio da Putina i Mariju Lvovu-Belovu, rusku komesarku za prava dece, tereti za protivpravno preseljenje stanovništva, u ovom slučaju maloletne dece koja su iz sirotišta i domova u Ukrajini prebačena u Rusiju s idejom da tamo budu usvojena i, implicira se, steknu novi, ruski nacionalni identitet. I mada, naravno, ni Rusija ni Kina ne priznaju nadležnost MKS - kao što je, kad smo već kod toga, ne priznaju ni Sjedinjene Države, pa ni Ukrajina - te shodno tome u Moskvi mogu da se ponašaju kao da ih se to uopšte ne tiče (jer ih po svoj prilici istinski nije briga: kao što Sergej Lavrov, sav ponosan, kaže u onom Bi-Bi-Sijevom džinglu, „Rusija je to što jeste. I nije nas sramota da pokažemo ko smo.“), nema sumnje da kineska strana, bez obzira na proklamovano „partnerstvo bez granica“ i sve izlive uzajamne naklonosti između Sija i Putina, nije najsrećnija zbog ovakvog razvoja događaja. Jer, koliko god da Pekingu ide u prilog to što sa svakim narednim danom rata Rusija zapada u sve veću zavisnost od Kine - zavisnost čije će razmere i manifestacije tek u godinama koje dolaze biti moguće potpunije sagledati - Si i drugi u kineskom rukovodstvu savršeno dobro znaju da dalji napredak i prosperitet njihove zemlje i dalje presudno zavise pre svega od ekonomskih ali i svih drugih aspekata odnosa sa SAD, Evropskom unijom i zapadnim saveznicima iz drugih delova sveta, koje stoga valja zadržati na pristojnom nivou. (Kina i Amerika možda jesu usred neproglašenog hladnog rata, ali njihova trgovinska razmena, uprkos svim restriktivnim merama i protivmerama, i dalje je monumentalna.) Osim toga, šurovanje s licem s međunarodne poternice prosto nije dobro za imidž - a Sijeva Kina je, kao što je svet u poslednjih nekoliko godina imao priliku da nauči, ekstremno osetljiva na to kako je drugi percipiraju. Nije da će Putin u dogledno vreme - ili ikada - stupiti na tlo neke od 123 zemlje koliko ih trenutno priznaje nadležnost MKS. Nakon što je invazijom na Ukrajinu stvorio nepremostivi jaz između Rusije i zapadnih i Zapadu okrenutih zemalja, broj destinacija na kojima je dobrodošao sada je dodatno smanjen, jer će ubuduće i oni koji bi ga inače možda i ugostili morati triput da razmisle. U Kinu će barem uvek moći: Si ga je tokom posete već pozvao u uzvratnu posetu. Ali pandemija i osvajački rat koji je pokrenuo u Ukrajini od Putina su načinili nekog ko više ne liči na lidera jedne značajne sile, nego na stereotip glavnog negativca iz nekog od starijih filmova o DŽejmsu Bondu: s bunkerskim mentalitetom i izolovan od sveta, ali i s mesijanskom ambicijom da taj svet preoblikuje po sopstvenoj volji. Od svega pobrojanog ipak su mnogo važnija pitanja šta tačno Kina trenutno pokušava da postigne kada je reč o ratu u Ukrajini; te koliko je daleko spremna da ode u podršci vojnim naporima Rusije, posebno otkako je Peking istupio s onim što predstavlja kao mirovni predlog u 12 tačaka. Zato se od Sijeve posete očekivalo da u najmanju ruku ponudi neke nagoveštaje u kom smeru bi stvari mogle da krenu u narednom periodu. Rokovi odlaska u štampu našeg nedeljnika su, međutim, takvi da posetu nije bilo moguće ispratiti do kraja za ovaj broj NIN-a, pa ovde nismo u prilici da prosuđujemo na osnovu punog uvida u njen tok i ishod; a ono što je do isteka tih rokova bilo poznato nedovoljno je za izvlačenje zaključaka, jer nije odudaralo od onog što se od Sija i Putina i dosad moglo čuti od početka invazije na Ukrajinu. O kineskom planu se svakako razgovaralo, ali budući da je on krajnje uopšten i pred Rusiju ne postavlja nikakve zahteve, Zapad i njegovi saveznici od njega ionako nemaju nikakva očekivanja i smatraju ga suštinski bespredmetnim - mada sama Ukrajina nije požurila da ga unapred odbaci. U danima pred Sijev odlazak u Moskvu nezvanično je najavljivano da je u planu i njegov (doduše, samo onlajn) sastanak s ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim, svakako s namerom da se stvori utisak da se Kina ovde javlja u ulozi neutralnog posrednika, iako sve drugo ukazuje da to nije slučaj. To zaklinjanje u neutralnost bi svakako delovalo malo uverljivije da je Siju palo na pamet da prvo poseti napadnutu zemlju, ali je tako nešto, jasno, bilo nerealno očekivati. (U diplomatski efektnom i simbolički važnom činu, u Kijev je, u vreme dok je Si boravio u ruskoj prestonici, nenajavljeno stigao japanski premijer Fumio Kišida, kao poslednji lider neke od članica Grupe Sedam koji je od početka invazije posetio Ukrajinu. To je i prva poseta jednog japanskog lidera nekoj ratnoj zoni od završetka Drugog svetskog rata.) Okuražena posredovanjem u nedavno postignutom dogovoru Saudijske Arabije i Irana o obnovi diplomatskih odnosa posle sedmogodišnjeg prekida - mada ima onih koji ukazuju da se Peking u taj proces uključio srazmerno kasno i da bi dogovor bio postignut i bez njega - a odranije namerna da se nametne kao ključni globalni akter na svim poljima, pa tako i onom diplomatskom, Kina, dakle, veruje da ulogu mirotvorca može da odigra i u Ukrajini. Ali je, kao na nekim drugim planovima, opterećuje pitanje kredibiliteta za obavljanje takve role: posle silnih Sijevih zaklinjanja na odanost Putinu, kakva su se ponovo čula i ove sedmice u Moskvi, može li i sme li Ukrajina da se uzda u dobre namere Pekinga? Kao i uvek, činjenice su te koje pokazuju kako stvari zapravo stoje. Mada je princip nepovredivosti teritorijalnog integriteta nešto na čemu je Peking oduvek insistirao, Kina se nijednom rečju nije ni distancirala od ruske invazije, a kamoli da je osudi. Iako najvećim delom pazi da ne krši zapadne sankcije uvedene Rusiji, nije im se i priključila. Štaviše, pomaže Rusiji da ublaži njihov efekat kupujući veće količine njene nafte i gasa, te prodajući joj više elektronske opreme i druge robe. Izražen u dolarima, prošle godine je ruski izvoz sirove nafte u Kinu porastao za 44 odsto, a gasa za 100 odsto. Kineski izvoz u Rusiju povećan je za 12,8 odsto. Kineske isporuke mikročipova - koji se koriste kako u vojnoj tako i u civilnoj industriji, i čiji priliv u Rusiju Zapad nastoji da spreči - više su nego udvostručene, nabraja britanski nedeljnik Ekonomist u opširnoj analizi posvećenoj trenutnom stanju kinesko-ruskih odnosa. I ne samo to. Umesto da uspostavi izvesnu distancu spram Moskve, Si odnose s njom konstantno osnažuje, istovremeno eksploatišući pogrešnu procenu koju je Kremlj napravio u Ukrajini kako bi odnos snaga u relaciji s Rusijom dodatno pomerio na kinesku stranu. A s obzirom na to da kineski zvaničnici osnovano računaju s tim da ni Rusija ni Ukrajina u ovom trenutku ne žele mirovne pregovore - budući da obe strane veruju da mogu da ostvare dobitke na ratištu - „Sijevo mirovnjačko poziranje je mnogo više stvar njegovog nastojanja da izgradi svoj međunarodni imidž istovremeno potkopavajući američki, te da Kinu dovede u takvu poziciju da bude na dobitku kako god da se rat okonča“, zaključuje Ekonomist. Nakon neformalne razmene mišljenja, koja je u ponedeljak potrajala više od četiri sata, u utorak je usledio zvanični deo razgovora, posle čega se očekivalo i zajedničko saopštenje. Kako je to prošlo i da li će se Sijeva poseta pamtiti još po nečem osim po vremenskom podudaranju s Putinovom poternicom, čitaoci će znati kad im se ovaj broj NIN-a nađe u rukama. Vladan Marjanović