Свака нова поставка комада Александра Поповића данас је занимљиво искуство које захтева извесну контекстуализацију како пишчеве каријере, тако и укуса савремене публике. Јер чудна се ствар десила с богатом заоставштином овог изузетно плодног писца – некада слављен као најбољи домаћи драмски писац, цењен од критике и популаран код публике, данас је готово па заборављен. Ретко се изводи, рецентна позоришна критика и есејистика се не бавe његовим делом, а и у савременој српској драматургији његов утицај као да не постоји. То је заиста необично јер нити је то дело доживело икакву пажње вредну вредносну ревалоризацију на којој би се такав однос заснивао, нити је толико потенцирана иманентна субверзивност тог опуса, судећи бар по ово мало примера које можемо видети на сценама, ишчилела током времена. Па опет, тако јесте.