Dubravka Ugrešić (1949–2023)

Iskreno rečeno, nagradu nisam očekivala. Vidjevši listu kandidata za uži izbor, dala sam svoj unutarnji glas Borislavu Pekiću, rekla je Dubravka Ugrešić za naš magazin pošto je 1988. dobila NIN-ovu nagradu za roman Forsiranje romana-reke, postavši tako prva žena dobitnica najprestižnijeg književnog priznanja. Tri decenije docnije, decembra 2018, padala je kiša u Beogradu, pa smo popodne proveli u hodniku hotela. Odmahnula je rukom na naš komentar kako laureati ne daju često slične izjave. Nastupilo je nekoliko minuta tišine, diktafon je uhvatio jedino zvuk otvaranja i zatvaranja praznog lifta. Postoji u Forsiranju romana-reke naratorkin opis putovanja u Moskvu na književne razgovore; molba dvojice novinara za intervju: „Najprije su nas malo slikali ispred hotela Peking, gdje smo odsjeli, a zatim su izrazili želju da nas slikaju ispred spomenika Majakovskom, koji stoji ispred hotela Peking. Mi nismo imali ništa protiv. Majakovski je bio veoma velik, a mi, s tim u vezi, veoma mali. U blizini spomenika šetkao je neki starac i promatrao nas. Novinari su otkrili da je taj starac glavom i bradom sam kipar Kibaljnikov, baš onaj Kibaljnikov koji je isklesao spomenik Majakovskom. Onda su nas ponovo fotografirali, sada zajedno s Kibaljnikovom. Mi smo opet bili veoma mali, kipar Kibaljnikov nešto veći, jer se popeo Majakovskom na stopalo, a Majakovski najveći. Onda su nas novinari napustili, posve zaboravivši na intervju. Moj moskovski prijatelj Vitja tvrdio je da je kipar Kibaljnikov već odavno u grobu. Sve je to bilo veoma neobično.“ „Moram priznati da imam čudan odnos prema hotelima“, naglasila je Dubravka Ugrešić, tek da sasvim ne zaboravimo intervju. „Ono što prvo tražim jeste – prozor. Dogodilo mi se jednom da nije bilo prozora. Zapravo, gledao je na recepciju. Nije bilo zraka i to me je izbezumilo.“ Prinuđena je da početkom devedesetih napusti zemlju. „Meni politika neprekidno nanosi zlo! Naravno, ne samo meni, svim ljudima, osim onih koji su uključeni u istu tu politiku; onih lojalnih režimu, prilježnih, što prihvaćaju sve skupa, čine kompromise. Eksponentima ili naprosto tihim korisnicima sistema. Pomenuta parazitska struktura došlih na vlast isisava kisik iz pluća. Na slamčicu. Dvadeset pet godina.“ Sigurno je nalik junacima-emigrantima iz romana Lisica razvila naročitu osetljivost na prostore, gradove, pejzaže, ulice i imena hotela. Poznata evropska spisateljica i prevoditeljka, pored ostalog, autorka dela Poza za prozu, Štefica Cvek u raljama života, Život je bajka, Američki fikcionar, Kultura laži, Muzej bezuvjetne predaje, Zabranjeno čitanje, Ministarstvo boli, Nikog nema doma, Baba Jaga je snijela jaje – setila se boravka u Rusiji, na stipendiji, 1975. i 1976, gde je nameravala da napiše tezu o Borisu Piljnjaku. Opisala je Moskvu tog doba, policajca što pretresa torbu na vratima biblioteke. „Kasnije sam prevodila Piljnjaka, pa i Priču o tome kako nastaju priče iz 1926. Bila je snažna. Zauvijek je ostala sa mnom, nalik tetovaži.“ Izučavala je ruske avangardiste iz tridesetih, nestale u čistkama. Tražila svedoke. „Zaista sam se družila s Piljnjakovim sinom. Umjesto da se bavim tezom, počela sam se baviti oberiutima, ruskom avangardnom grupom. I dok su neki postali poznati, recimo kultna figura Danil Harms, u manifestu sam pronašla ime Dojvbera Levina... Upoznala sam Genadija Gora. Bio je kolekcionar umjetnina i pratilac tih ljudi. Već je bio stariji čovjek… Poklonio mi je svoju knjigu Geometrijska šuma. Tamo je bio esej posvećen tom vremenu i oberiutima. Postoji sjećanje da je na književnoj večeri nastupio mladi pisac Levin; čitao je ulomak iz nedovršenog romana Teokritova pustolovina. Slijedio je potpuno fantastičan opis romana, sličio je na Šagalovu sliku. Sjećam se da sam se dosta razmišljala ne bi li bilo dobro napraviti rekonstrukciju. Nije išlo… Postoje stvari koje vas prate kroz život, a da ne znate šta biste s tim.“ Snimak je zabeležio šum prolaznosti hotela. Mi smo tu bili mali, Dubravka Ugrešić – najveća. Fotografija? Bezvremenost na nizu satova iznad recepcije što pokazuju različito vreme u najvećim gradovima sveta. Na vest o njenoj smrti, u petak, 17. marta, u Amsterdamu, kao slamka spasa, ostala je i priča o vajaru Kibaljnikovu: „Sve je to bilo veoma neobično.“ Mića Vujičić