НИН online

Уводник

Лице очаја

Да ли је туча за ћевапе на снижењу симптом некултуре и похлепе или јасан знак очаја и да нам као друштву ипак није добро. Па су сцене из Лидла само очигледност наличја бајке о никад већем стандарду грађана

Тачно је, кад год неки трговински ланац огласи велика снижења формирају се дугачки редови заинтересованих купаца који од раног јутра чекају да куцне одлучујући час. Кад се отварају нови хипермаркети и најаве поклони за прве купце, редови постају још дужи, гушћи и сабијенији, а претенденти на срећни добитак, чега год, још нестрпљивији да прођу кроз врата обећаног потрошачког раја. Тако је од Епла до Лидла, од Њујорка или Токија до Београда, Крагујевца или Ниша. У ланцу тржишних понуда свако нађе свој интерес. Свуда у свету, па и у Србији.

Ипак, последњи снимци из продавница Лидла, који су преплавили друштвене мреже, искочили су из уобичајене слике потрошачке грознице. У иначе јефтином Лидлу, где махом купују грађани којима је важно да уштеде сваки динар, у неколико градова Србије, у оквиру једнодневне акције цена ћевапа снижена је за педесет одсто. За три паковања ћевапа, на колико је куповина била ограничена, грађани су се тог дана буквално животима борили. Гурали су се жестоко и нагуравали једни друге, провлачили руке између тела у покушају да се што пре довуку до фрижидера не би ли дохватили пакет ћевапа. Псовали су, вукли се за јакне, рашчупани, раздрљени, знојави, бесни, али одлучни да дођу до плена.

Шта је натерало људе на овако понижавајуће и деградирајуће понашање? Да ли је туча за ћевапе на снижењу симптом некултуре и похлепе или јасан знак очаја и да нам као друштву ипак није добро. Па су сцене из Лидла само очигледност наличја бајке о никад већем БДП-у и стандарду грађана. Јер се у перманентној пропаганди о невиђеним економским успесима ове власти губе појединачни животи и бледи слика о стварном животу огромног броја грађана. Оних за које су ћевапи из Лидла трофеј за који се вреди борити по цену понижења и губљења достојанства. Али и оних који живе у невидљивом сиромаштву средње класе која због самопоштовања скрива живот на позајмицу. Оних који су поново на пијацама почели да купују по једну јабуку или да чекају касно послеподне да покупе остатке зелени по сниженим ценама. Или оних који једном недељно купују по 300 грама меса, па од њега чудесном алхемијом направе два ручка за породицу. Оних још сиромашнијих који се не виде у шаренилу оних још богатијих на које се неповратно друштво дели. Оних из реда пред фрижидером јефтиних ћевапа и оних других којима је само симбол бахати возач из ламборгинија.
И није то све само утисак. Пре два месеца су релевантне међународне организације уз блиску сарадњу са представницима Владе Србије направиле анализу која показује да је порастао број грађана у Србији који живе у апсолутном сиромаштву, а то значи да имају проблем да задовоље основне потребе, укључујући и набавку хране. Њихова процена је да ће током 2023. године 12 одсто становништва, а то је 800.000 грађана, живети у потпуном сиромаштву. Анализа је показала да је стопа сиромаштва међу децом 13,8 одсто и да је још 30.000 деце упало у беду. У тој категорији расте проценат и особа старијих од 65 година, па ће ове године њих 12,8 одсто једва преживљавати. Породице у Србији имаће ове године озбиљне проблеме да се прехране, па ће морати да примењују нове стратегије преживљавања - да траже додатни посао, да троше уштеђевину ако је имају или да узимају позајмице. Дакле, и да се у Лидлу на понижавајући начин боре за пакет ћевапа.

Нисмо ми од оних размажених народа који нису окусили ледени загрљај немаштине. Прошло је ово друштво кроз много таласа сиромаштва. Памтимо добро редовна јутарња постројавања грађана испред продавница и ред као очигледну слику нереда у коме смо живели. Памтимо и мучне слике беде у коју смо улазили као у мозаик друштва искочилог из злоба. Искусили смо како се гладни стомаци „лече“ политичким паролама, „патриотизмом“ и сукобима, а празан тањир страхом од непријатеља. Али смо научили и да нема те беде која ће грађане Србије извести на улицу. Све друго може. Кроткост гладних увек је овде била подразумевајућа. Зато власт не мора да брине. Најсиромашнији у Србији никада нису били претећа политичка снага за власт. Они су је, напротив, увек подупирали, плашећи се да не изгубе и оно мало што имају. Па макар то били и ћевапи из Лидла.

Весна Малишић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар