Када оптимиста тврди да нешто не може бити горе, ту је обавезно и песимиста, који каже, може, може. Када тако живите више од тридесет година, рекли бисмо вероватно од фамозне Осме седнице, мислите да сте у животу скоро све видели, и да вас више ништа не може изненадити. Само, то је ипак тако ако живите у нешто сређенијој, па и срећнијој држави од Србије. Јер, довољно је имати само Александра Вучића, па да не можете да саставите два, три дана без громопуцатељних идеја, разних спектакуларних догађаја, опсењивања простоте, шибицарског поимања државног и националног интереса (шта год то значило), уличарског речника, и на томе засноване спољне политике, посебно према суседима из екс-Ју, те посвемашњег јапајакања, што је све особина врховног жреца режима, којему терцира велики број политичких полтрона, са оскудним речником, али решених да своје место покрај Вође утврде увредама, бруталностима и каљањима политичке атмосфере у земљи и иностранству. У том озрачју, негде се уметнула идеја о Народном покрету за државу (НДП), па да видимо на шта тај пројекат личи.