Мој одговор је ’не’. А шта је било питање? Ова шала о типично француској реакцији на многобројна друштвена питања, а посебно она која подразумевају реформе, можда представља претерану симплификацију, али свакако садржи и поприличан грумен истине. Поред тога, ако је нешто неспорно о савременом француском друштву, то је да је оно подељено: по много основа, због бројних разлога и на различите – често веома креативне и неочекиване – начине. Међутим, и поред тога, понашање грађана Француске је, у многим ситуацијама, детерминисано устаљеним, готово подразумевајућим социјалним узусима и навикама, тако да се, уз релативно мали ризик од уопштавања, може рећи да је оно често предвидиво. На шта конкретно мисли аутор овог текста одлично ће знати свако ко је доживео гужве на ауто-путевима у исто доба дана и године (јер тада се, зависно од територијално подељеног школског распуста, знатан део Француза враћа са одмора или на њега иде), али и свако ко је (чак и у већим градовима) покушао да руча пре 11.30 или, далеко било, после 14.30. Не може се рећи да грађани Француске посебно воле америчке ресторане брзе хране који су за госте отворени и у (свако) друго доба дана, али то их неће спречити да и у тим ресторанима направе гужву баш негде после поднева, јер је, mon Dieu, тада и само тада време за тај оброк. У том сложеном односу који, са једне стране, подразумева јаку везаност за устаљене навике и стечена права и, са друге стране, уврежене, друштвено прихваћене и нормативним системом подржане слободе да се, своје (различито) мишљење или протест не само искажу, већ и од других чују и медијски одјекну, у Француској се десила (још једна) значајна пензиона реформа, са још увек не потпуно познатим правним и друштвеним последицама.