Још од кад је уредио да се фамозни ваучери, за које је из градске касе испумпано око 20 милиона евра јавног новца, троше у фирмама спортске опреме његових пајтоса, о Александру Шапићу напросто је бесмислено протраћити иједну реч која се најдиректније не тиче утврђивања могућих токова организованог криминала. Наравно, градоначелник је сасвим у праву када понавља: ако сам нешто украо, ено га тужилаштво. Јер тужилаштво томе и служи, не да га гони зато што чачка уво док разговара с новинарима, и што својим гестовима, изјавама и телохранитељима у црним тренеркама одаје утисак припадника криминалног миљеа, већ зато што се за Шапића везују милионски коруптивни уговори и намештене јавне набавке, нарушавање безбедности и довођење у непосредну опасност хиљада људи, опасне расистичке увреде на рачун припадника мањинских заједница, оснивање бесмислених јавних предузећа за која не постоји ниједан доказ да служе било чему сем да додатно измузу јавни новац, незаконито прикривање личне имовине, бесправна легализација сопствене незаконито надограђене куће, подстрекивање насиља и ангажовање приватних батинашких хорди које на улицама прете грађанима и новинарима… Списак далеко од тога да је коначан, а не може се избећи дојам да се у Шапићевом призивању тужилаштва назире и призвук слутње зглајзнулог моћника.