НИН online

Уводник

Трагови поред пута

И поред огромног напора, у коме, како рече председник, није „познавао страха, умора ни оклевања“, у Србији се осећа замор и СНС-ом и Александром Вучићем. И то чак нема везе са снагом или слабошћу српске опозиције. Једноставно, Србија се уморила од Вучића

Председник Србије је увек највише волео да седне у онај отворени аутобус са пола чланова Владе, дипломатским представницима и инвеститорима и док га ветар шиба да језди новим ауто-путем као „пистом какву нема ни Швајцарска“ и да потом озареног лица, у директном преносу на свим телевизијама, грађанима саопшти како је управо то тренутак за који живи. Пратили смо зато годинама свако пресецање врпце, заливање шампањцем сваког километра пута и слушали како нико у историји није саградио и направио више. Тако је било и приликом последњег отварања деонице Моравског коридора од Појата до Макрешана, уз уобичајену сценографију подршке, за коју је овог пута био заслужан политички кадар крушевачког краја, министар полиције Братислав Гашић.

Да би појачао тезу да ће поколења судити о његовим великим делима, у деветоминутном говору, приликом отварања дела пута, Александар Вучић је у помоћ позвао и Његоша и Пикаса и Црњанског и Шилера и Андрића: „Градећи сваки нови пут ми као да градимо читав нови свет. Свет догађаја, ситуација и сусрета. Баш како је велики Андрић рекао: Нема стазе ни пута којим нисам бар закорачио, само ако је то било могућно, у томе нисам познавао страха, умора ни оклевања.” Па је додао: „Ови путеви остају као наш траг у времену, а о овом трагу судиће наши потомци и веома се радујем том суду.”

Нема сумње да ће суд историје забележити: Александар Вучић јесте амбициозно градио и изградио километре и километре ауто-путева, можда збиља више него други, али је истовремено, као ретко ко други, разградио и девастирао све остало у држави. Ни камен на камену није остао од демократије. Институције више нико и не помиње као важне у земљи у којој се одлучује из једног центра. Нормализовано је да правосуђе ослушкује политичке инструкције, да регулаторна тела подупиру режим, да највећи број медија функционише као ратни бункер власти, да парламент нема никакав ауторитет него се срозао на ниво најјефтиније кафанске пљуваонице, да се комуникација стандардизује као погани језик увреда и понижавања који постаје све жешћи како се темељи ауторитарне власти љуљају.
А љуљају се и нервоза главног протагонисте расте. И зато се без милости гази по задатим метама, а партија на власти се убрзано враћа у свој почетни радикалски положај како се рачуница са контролисаном десницом, која ће служити само као страшило и бити без озбиљне унутрашње подршке, изјаловила. И ево српских напредњака тамо одакле су кренули. Недостаје им само Шешељ. А можда ће се и он придружити кад Вучић ослободи место и почне из почетка да гради подршку у новом покрету, којим ће премрежити и под контролом држати целу земљу.

Ипак, и поред тог огромног напора, у коме, како рече председник, није „познавао страха, умора ни оклевања“, у Србији се осећа замор и СНС-ом и Александром Вучићем. Све споља изгледа исто, авиони, камиони, аплаузи, подршка, повећање плата и пензија… али тиња одбацивање као опасни вирус који се незаустављиво шири. И то чак нема везе са снагом или слабошћу српске опозиције. Једноставно, као да се Србија уморила од Вучића. Обратите пажњу, кад Вучић дрекне „срам вас било, лажови, лицемери, гаулајтери“, на прсте можемо да пребројимо ко ће све из партије или из медија папагајски да понавља његове речи. А било је времена кад су га у гомилама опонашали, кад су се утркивали ко ће пре и ко ће више. Да није Ане Брнабић, која председника у стопу прати, и Миленка Јованова да у Скупштини одржава жар његових горљивих речи, слика би била још драстичнија, јер све је више оних који би да се сакрију у своју сенку. Па чак је и многољудни аналитички конзилијум за подршку, који се брже-боље састајао у телевизијском студију кад год је требало подупрети неку акцију власти или председника, остао без својих најмаркантнијих перјаница, па је књига и ту спала углавном на Драгана Ј. Вучићевића.

„А радили смо много да бисмо овакве резултате постигли“, рекао је Вучић на отварању дела Моравског коридора и закључио цитирајући Његоша: „Поколења дела суде.“ У Вучићевој интонацији је ипак било више резигнираности него уверености у наклоност према његовим реченим делима.

Можда је због тога његова опседнутост сопственим историјским значајем добила ново тежиште. Сад су путеви главни садржај његове историјске улоге. Само кад би још могао да сакрије све друге трагове покрај пута.

Весна Малишић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар