Један занимљив узорак микроскопске фауне познат је и као тардиграда и као водени медвед и – најприкладније – као дугоживац. То створење дуго око пола милиметра научници су проналазили на врховима планина и на дну мора, у тропским кишним шумама и на Антарктику. Пошто нам то није било довољно импресивно, дугоживце смо опитно излагали екстремним температурама, екстремним притисцима, екстремној радијацији, свему екстремном, укратко, што нам је пало на памет, укључујући ту и свемир. И најзад смо закључили да би тај наш земаљски сусед имао шансе да као врста преживи и згоде које би генерално истребиле живот на планети, попут судара са већим астероидом. Ако је човек тренутно оптимиста, неуништивост водених медведа може да буде згодна метафора за уметност – рукописи не горе, добри уметници под притиском расту, лепота зрачи, и тако даље – па је можда и то разлог због ког је Немања Мате Ђорђевић и дугоживце овековечио у својим радовима. Е сад, тардиграда сигурно није прво што бисте показали ванземаљцу као пример конвенционално лепог, али таква се одлично уклапа у сликарев опус. Чувени француски историчар уметности Жан-Лик Шалимо записао је да Ђорђевићеве слике „изгледају као застрашујуће ноћне визије уметника мученог дубоком егзистенцијалном стрепњом“.