НИН online

Време за тишину и одговоре

Ко не разуме да је оружје из Београда и Младеновца репетирано пре три деценије, не разуме ни матрицу сопственог опстанка. За то сви сносимо свој комад одговорности. Макар зато што смо понекад окренули главу

Постоје догађаји који из корена мењају не само наш угао посматрања, него и наше животе и ми ту не можемо много, можда чак ни било шта да променимо, али можемо много да разумемо. Управо такви догађаји биле су трагедије у основној школи „Владислав Рибникар“ и околини Младеновца због којих је Србија занемела, а Београд данима одзвањао муклом тишином. И колико год размере ужаса биле болне и непојамне - били су то дани када смо морали да се вратимо неким основним питањима преко којих смо ћутке прешли. Уместо тога, тражећи међусобно кривце и оптужујући се узајамно, ствари су почеле да клизе предалеко, а плашим се и да неће стати – до неке следеће трагедије. Не верујем да из такве атмосфере може изаћи неко решење, јер из судара ушанчених страсти тешко нешто може бити пресељено у домен рационалних одлука и заједничког консензуса. На концу, не верујем, јер смо минулих дана сведочили невиђеној сагласности у непријатељству. Али, није сваки јалов покушај обавезно и безвредан.

Након дана тишине, дужни смо да макар покушамо да понудимо одговоре на питања и покушамо да схватимо како су нам се десиле ове трагедије? И како се догодило да једном занавек буде срушена идеја о школи као безбедном месту за децу? Јер, ствари не могу остати на констатацијама премијерке Ане Брнабић и сад већ бившег министра просвете Бранка Ружића да „систем није затајио“. А можда може и тако, можда је систем заиста функционисао као подмазан. И то исти онај накарадни систем чији су темељи ударени још деведесетих година и чији се обрасци протежу до данас. Када будемо разумели да је оружје из Београда и Младеновца репетирано пре три деценије и да је сваки метак испаљен тада путовао те три деценије, летео и убијао годинама, да би поново завршио у Београду, можда ћемо схватити и зашто су нам се десиле трагедије. Ко то не разуме, не само да ништа не разуме, већ не разуме ни матрицу сопственог опстанка. И ту сви имамо свој комад одговорности. Макар зато што смо понекад окренули главу.

Проблем, међутим, настаје када актуелну власт подсетите да су били саучесници и помагачи те ратно-мафијашке хидре која је обесмислила сваку помисао на поштен живот. И ту неће помоћи лоше одглумљене драмске паузе председника Александра Вучића док крши законе саопштавајући податке из здравственог картона убице и податке о примањима његових родитеља. Неће помоћи ни полицајци у школама док тај број не буде еквивалентан броју педагога, психолога, психијатара, неуролога... Не буде ли тога, ово ће бити тек санирање последица. А узроци ће и даље бити ту.
Ваља подсетити да је много тога или готово све у данашњој Србији урађено уз Вучићеву улогу ексклузивног заступника божије воље и да су многи сумњиви дилови склопљени уз његову ауторизацију. Беливуци, хркаловићке, стефановићи, вулини, бахати кумови и кумићи у вулгарно скупим аутомобилима нису самоникле појаве. Они су део атмосфере у којој аргументи дијалога никада нису постојали, а њихово место одувек су заузимали аргументи фаталног насиља. Да није тако знали бисмо ко је убио Оливера Ивановића, ко је био за воланом када је страдала Станика Глигоријевић, ко је одговоран за погибију рудара… И не бисмо слушали како председник брани власника највеће плантаже марихуане у Европи. Од ових чињеница се не може побећи. И зато би одлазак Владе у овим трагичним данима био много прикладнији од Ружићеве оставке. Не зато што тражимо кривца, јер како рекосмо, неке ствари можда и не можемо да спречимо, већ зато што би то био прикладан показатељ спремости да се систем заиста мења. Овако, одоцнела оставка министра делује тек као контрола штете.

А када је Београд, у тихом мимоходу, одлучио да устане против насиља, ангажована је тешка медијска артиљерија за претње, етикетирање и сејање страха. Није ли необично да нас о „нељудскости“ оних који су изашли на улице неколико градова упозоравају медији који су се годинама истицали цртањем мета неистомишљеницима режима, укључујући и Оливера Ивановића. И није ли апсурдно да о „сувој политици“ тих грађана говори човек који је политизовао сам живот.

На премиси која почива на мантри да несагласје подразумева непријатељство, и која не само да није умирујућа ни терапеутска, већ дубоко политикантска не може се градити будућност друштва. На таквој тези могућа је само гола власт. А она има свој рок трајања. И отуда чиста паника.

И отуда толики страх естаблишмента од шетње којом се тражи да се стане украј насиљу.

Зоран Прерадовић

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар