Protesti su tračak spasa za Srbiju

LJubomir Erić, psihijatar i psihoterapeut, profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, višedecenijski istraživač straha, kaže u intervjuu za NIN da su „užas i strah nad Srbijom“, ali da se sa protestima pojavio zračak spasa i humanizacije. On ima i ličnu poruku za predsednika Aleksandra Vučića: „Predsedniče, ne dozvoljavam da me nazivate izdajnikom, stranim plaćenikom, hijenom, lešinarom ili neprijateljem. Ako se još neki put to ponovi, videću šta ću činiti. Ne želim vam nikakvo zlo, voleo bih kada biste mogli da se upristojite, ne zaboravite da vi lično predstavljate i mene i stotine poštenih ljudi u očima naših prijatelja u svetu. Ako to nećete ili ne možete, za vas bi bilo najkorisnije da nađete neko prikladnije zanimanje kojim ćete se baviti.“ Ne, nije rat u Srbiji. Radnja se dešava u mirnodopsko vreme. Neko je sravnio temeljne vrednosti ovog društva po taktičkom principu „spržene zemlje“. Decenijama već. I, krvi je na sve strane. Premijerka Ana Brnabić besno odgurava isključeni mikrofon sa centralne pozicije u Skupštini Srbije i, uverena da je niko neće čuti, jednog od poslanika opozicije oslovljava sa „govnari“. I to svi provladini mediji brišu iz izveštaja. Ne, ovo nije zemlja promocije mržnje. Jedan dečak, ušetao je u eminentnu školu u centru Beograda, čiji je bio najbolji đak. Hladnokrvno je masakrirao devetoro drugara i čuvara. Samo 48 časova kasnije, novi masakr. U Mladenovcu, mladić star 23 godine je poubijao decu, oružjem iz impresivnog kućnog arsenala. Treći dečak, trinaestogodišnjak iz centralne Srbije, postavio je zolju, centrirao metu, preciznošću profesionalca i sravnio jednu kuću do temelja… I, tako redom… Šta nam se događa i kako najbolji đak postaje masovni ubica, o protestima protiv nasilja i kontramitingu, između ostalog za NIN govori profesor LJubomir Erić. Deca ubijaju decu. Premijerka negira tvrdnje da je sistem zakazao. Koja je dijagnoza ovog društva? Šta je njegova šifra i šta je njegov lek? Ovo je tragični momenat u životu Srbije, sveprisutni je strah u društvu, autokratska strahovlada, protestima protiv nasilja vlasti, nastojanjem vlasti da kontramitingom povrati snagu i definitivno obesmisli demokratiju na ovim prostorima na duži period, i kako se sa svim tim problemima izboriti. Kada bi me neko pitao za dijagnozu našeg društva, odgovorio bih da psihijatri ne postavljaju takve dijagnoze, to bi mogli sociolozi psihopatolozi. Opisno bih, ipak, rekao da mi naše društvo ostavlja utisak kao da je u teškom obliku difuzije identiteta. U to stanje ga je doveo glavni kreator koji se, isto tako nalazi u potpunoj difuziji identiteta, teškom obliku neodlučnosti ili ambivalencije. Iz toga razloga on ljulja društvo čas na zapad, čas na istok. Lek je da društvo hitno promeni kreatora i jasno se opredeli za Evropu i njene sisteme vrednosti, koje smo oduvek negovali i koje nam prirodno leže. Šta se to zbilo u tragičnom masovnom ubistvu u školi „Ribnikar“ u kojem dečak, trinaestogodišnjak, povučen, đak generacije, ubija i ranjava svoje drugarice i drugove? Jedino što je izvesno je težak oblik vršnjačkog nasilja praćen smrtnim ishodom i ranjavanjem više devojčica i dečaka, zatim činjenica da je ubica maloletnik, star 13 godina i da se tragičan događaj odigrao u školi. Zašto je to učinjeno, i sve ostalo što ide sa tim pitanjem, pod upitom je i zahteva odgovore. Oni treba da se traže u analizi političkih i društveno-kulturnih prilika u društvu i državi, koje se odvijaju u vrtlogu intenzivnog straha, strepnje i ekstremne napetosti; zatim, u analizi psihosocijalnog razvoja i ličnosti dečaka ubice; porodičnih odnosa, psiholoških profila oca i majke; porodičnog okruženja, vrednosnih sistema na osnovu kojih je porodica dečaka ubice funkcionisala. Najzad, ne sme da se zanemari ni nasledna predispozicija koja se, ako postoji, provlači kao crvena nit kod članova familije, sklonosti ka zloupotrebi alkohola, droga, i drugih zavisnosti, i još ponešto. Odgovore na ova pitanja treba da nađe tim stručnjaka sastavljen od kliničkih i razvojnih psihologa i psihijatara za decu i adolescente, nezavisnih i autonomnih ličnosti, otpornih na pritiske vlasti, te iskusni pojedinci, intimni sa savremenim pogledima na nasilje, traumu, psihologiju smrti, gubitak, osećanje krivice i žalovanje. U našim političko-društveno-kulturnim okolnostima dominira veliki strah i ti činioci su možda uticali na našu najveću tragediju u istoriji, na ovaj masakr dece. Kakvo je to naše društvo i kakva je uloga straha u kreiranju naših ličnih sudbina i države u celini? Prvo, strah je jedan od najvažnijih organizatora u životu ljudi, pojedinaca, porodice i društvene zajednice u celini. Drugo, u ovom momentu strah je postao sveopšti, bolna patnja velikog broja ljudi, jer se naše društvo nalazi na velikoj prekretnici, korak do propasti, s jedne, i korak do spasenja, s druge strane. Preti mu potpuna i definitivna fragmentacija, jer je već teško podeljeno, ali postoji i zračak spasa, nada u povratak procesa integracije, humanizacije i harmonizacije, i nalaženje puta ka zelenoj grani prosperiteta. U svim varijantama strah je dominantan činilac koji u velikoj meri otežava donošenje bilo kakvih smislenih i zrelih odluka, jer je ozbiljno zaljuljao nedoumicu kojim putem dalje. U protekloj deceniji od društva sa demokratskim obeležjima postepeno smo skliznuli u tvrd autokratski i diktatorski režim, strahovladu, koja drži vlast utemeljenu na zastrašivanju i nasilju, pa i onom najgore vrste - da spomenem ubistvo Olivera Ivanovića, i zločinačke pogone iz Ritopeka i Jovanjice. Otišlo se predaleko. Uništene su institucije, mediji su porobljeni i na skaradan način služe vlastima. Glavni organizator sudbine društva, čistokrvni radikal, obukao je novo odelo i podelio Srbiju najmanje na dva dela. Na njegove, koje ne da, iako čine zlodela, i one druge, koji nisu njegovi, koji svakodnevno dobijaju etikete da su neprijatelji, lopovi, secikese, izdajnici, strani plaćenici, hijene i lešinari, da ne nabrajam dalje. Oni koji su njegovi baškare se u luksuznim stanovima u Beogradu na vodi i najlepšim lokacijama širom Beograda, a oni koji nisu njegovi, žive sve teže, i dovijaju se kako da prežive. Već dugo traje i u stalnom je porastu masovna emigracija ljudi koji nešto znaju da rade i čiji se rad u svetu ceni, govorim o kuvarima, vozačima, inženjerima svih smerova, zdravstvenim radnicima, medicinskim sestrama i lekarima. NJegovi dobijaju najvažnije društvene pozicije i poslove na svim nivoima, bez konkursa, rekao bih nezasluženo, jer nemaju ni znanje niti su školovani za tu poziciju i tako zauzimaju mesto onima koji to znaju da rade i zaslužuju. Paradigmatično je postavljanje za direktora najvažnijeg preduzeća u državi, EPS-a, potpuno neobrazovane i necivilizovane osobe koja je državi i svima nama nanela ogromnu štetu. Pa, šta? Bio je komentar šefa koji ga je lično postavio i nežno smenjivao dugo vremena, da se čovek ne oseti povređenim i odbačenim. Onaj koji je svemu tome kumovao postepeno je postao lice koje se za sve pita i koje sve odlučuje, kako u onim banalnim situacijama, ali bogami i u onim najdelikatnijim od kojih zavisi budućnost, pa čak i opstanak zemlje. Reč je o Kosovu i Metohiji, pristupu Evropskoj uniji, sankcijama prema Rusiji, itd. Prirodno je da svako ko je emocionalno biće ima veliki strah na koju stranu će nas odvesti. Kakav je odgovor vlasti i institucija na tragediju koja se dogodila, toliko mrtve dece i mladih samo u dva dana? Taj svemoćni pojedinac napravio je i u ovim danima velike žalosti niz nedopustivih propusta i grešaka, koji su materijal za pravnike, koje je u međuvremenu, isto tako, pokorio i pretvorio u sluge režima. Neposredno posle tragedije napravio je predlog mera da se spreči dalja eskalacija sličnog nasilja. Hit je bio 1.200 policajaca da čuvaju škole (sic!). Nije silazio sa televizijskih ekrana četiri dana zaredom, iako je bilo mnogo prirodnije da sva dešavanja oko tragedije smiri i stiša i društvo uvede u ponašanje žalosti, odavanja počasti i saosećanja za žrtvama. Na jednom obraćanju načinio je težak etički prekršaj - saopštio je kompletan sadržaj zdravstvenog kartona dečaka ubice, najverovatnije uznemiren željom da što pre spere krivicu sa sebe i odgovornih. Pri tome nije rekao ništa o ocu koji je verovatno imao ključnu ulogu u predigri prelaska na akt, vodeći dete u streljanu gde ga je obučavao da rukuje oružjem. Zataškavanje i krivotvorenje je njegov glavni manevar kada malom, dobrom, stranom svoga bića doživljava da je kriv. Onda je uz veliku pompu organizovao stručne službe za pružanje pomoći traumatizovanim i uplašenima, deci, roditeljima i svima koji se osećaju uplašeno. Imenovao je ustanove, imena i prezimena pojedinaca odgovornih za taj posao, što je pogrešno i nepotrebno, jer je taj posao trebalo da se obavi u tišini i u sferi obaveza ministara zdravlja i prosvete. Najveću grešku je počinio određujući premijerku da rukovodi tim poslom, osobu koja je nekompetentna da se time bavi, a pritom je bahata i arogantna u tvrdnjama da sistem nije zakazao, da neće tragediju da politizuje. To je ishodovalo vrlo povredljivim izjavama, a da ne govorim o tome da se nije pojavila na mestu nesreće i priložila neki cvetak ili zapalila sveću. Zašto posle toliko vremena imamo tako masovne proteste? Po mom mišljenju posle tragičnih događaja velikih razmera uvek dolazi do prosvetljenja, katarze i rasta samopoštovanja. I to se i desilo. Dogodila su se tri veličanstvena protesta, dostojanstvena i tiha, u skladu sa tugom koja je svuda oko nas. I šta se onda dogodilo? Vlast, svemoćni pojedinac, njegovi prirepci, počeli su da prekrajaju istinu o motivima protesta i broju učesnika. Razmere tih manipulacija su bolesne. Zašto vlast odgovara kontramitingom? Mislim da su to poslednji trzaji vlasti da spase šta se spasti može, pred njeno potpuno rasulo koje se očekuje. Svedoci smo da se miting organizuje pod žestokom prinudom. Oni koji ne dođu biće surovo kažnjeni, dobiće otkaz, a to znači da više neće imati prihod od koga su preživljavali u „zlatnom dobu“, cvetajućoj inflaciji i nezapamćenom poskupljenju života. Naši preci prezirali su strah. Tolike žrtve i toliki heroji za porodice, za pravednu Srbiju, za slobodu… NJihova ključna poruka za nas je – bez straha! Strah je precenjen. Zar to ne smatrate kad je reč o dignitetu, integritetu, dostojanstvu? Zar nije upravo borba, a ne strah ključni element jake ličnosti, koji se mora preslikati kao model ponašanja u institucijama i društvu u celini? To je najdelikatniji zadatak koji se postavlja. Opšte je poznato da se strah ne može ukloniti, jer je sastavni deo bića i služi ljudima kao zaštita života i svojevrsna odbrana od najraznovrsnijih opasnosti. Ono što se može uraditi je pokušaj da se otkloni uzrok koji dovodi do viška straha i osiromašenja životnih kapaciteta i kvaliteta života. Ili će progresivna struja u narodu da ostvari neki dogovor sa vlašću i početi da reformiše društvene odnose, ili će da shvati da je nužno da promeni ceo sistem, u protestima, mirno, bez nasilja, uz pomoć prijatelja koje imamo u svetu. Na ovom mestu u procesu promena nameće se pitanje kako održati neophodnu napetost u protestima koja vodi ka promenama i ko će biti taj koji će tim procesom da rukovodi. Masa ne može dugo bez vođe. Političari dobijaju reč. Tu stajem, i završavam strogo ličnim stavom. Predsedniče, ne dozvoljavam da me nazivate izdajnikom, stranim plaćenikom, hijenom, lešinarom ili neprijateljem. Ako se još neki put to ponovi, videću šta ću činiti. Ne želim vam nikakvo zlo, voleo bih kada biste mogli da se upristojite, ne zaboravite da vi lično predstavljate i mene i stotine poštenih ljudi u očima naših prijatelja u svetu. Ako to nećete ili ne možete, za vas bi bilo najkorisnije da nađete neko prikladnije zanimanje kojim ćete se baviti. Tanja Nikolić Đaković