НИН online

Александар Дамјановић министар финансија Црне Горе

Убрзани раст је једини лек за економски опоравак

И даље Дамоклов мач комбинованих претњи и ризика, попут успореног привредног опоравка највећих економија и још „живе“ инфлације, комбиноване са растом референтних каматних стопа и „нервозом“ међународних финансијских тржишта, виси над великим делом националних економија и не даје простора за превише оптимизма

Нешто више од годину дана од кризе изазване ратом у Украјини, и инфлације која је у многим државама у 2022. била двоцифрена, чини се да је глобална економија на путу консолидације и да су бољи дани за привреду и грађане пред нама. Но, и даље Дамоклов мач комбинованих пријетњи и ризика, попут успореног привредног опоравка највећих економија, пријетеће и још „живе“ инфлације, комбиноване са растом референтних каматних стопа и „нервозом“ међународних финансијских тржишта, виси над великим дијелом националних економија и не даје простора за премного оптимизма.
Да ли ће наведени и многи други ризици превладавати и у наредном периоду зависиће, између осталог, и од начина на који ће политичке, односно фискалне власти оличене у владама и министарствима финансија и монетарне власти предвођене централним банкама синхронизовати своје политике, правовремено координирати и усклађивати фискалне и монетарне мјере, прије свега водећи рачуна о једној ствари која се потврдила и потврђује кад год економије западну у кризу. Наиме, једини лијек за економски опоравак јесте убрзани привредни раст и развој, и он не смије и не може бити ограничаван било каквим краткорочним или појединачним циљевима. Наиме, тешко да потребног привредног раста, нарочито у државама ограничених монетарних механизама, попут Црне Горе, може бити без озбиљних буџетских подстицаја и флексибилних фискалних политика, које морају прије свега бити у функцији подршке привреди и очувања животног стандарда становништва. У том смислу, неопходно је пуна подршка монетарних власти, разумијевање позиције реалног сектора и реалних привредних токова, како се не би долазило у позицију да фискална политика буде подређена монетарној, или, што је још опасније, да буде у функцији партикуларних интереса финансијског сектора, а што се знало често дешавати у кризним ситуацијама.
На црногорском примјеру можемо да говоримо о парадоксу да је протекла 2022. година, са инфлацијом од близу 20 одсто, свакако била тешка за већину грађана и велики дио привреде, али је била билансно рекордна за банкарски сектор, са дестимулишућим каматним стопама на штедњу, растућим активним каматним стопама и растућим каматним „спредом“, као и рекордним профитима банака, нарочито у дијелу прихода од накнада, који су се опасно приближили укупним приходима од камата.
И поред таквих биланса, и даље је евидентно да добар дио те рекордне ликвидности није у функцији потреба реалног сектора, а још мање у функцији буџетских потреба, имајући у виду све скупље изворе финансирања, као и доступност капитала. Научене лекције из ранијих криза нам свједоче да се на пријетње инфлације не може одговорити само растом референтних каматних стопа, ако не постоје адекватни механизми за подршку привреди, која кроз раст својих активности и својих биланса јесте једини гарант да се на средњи, па и дужи рок уђе у „сигурну“ зону жељене инфлације, потребног раста БДП-а, одрживих каматних стопа, и свакако ниског буџетског дефицита и стабилних јавних финансија. Нити може на дужи рок бити стабилности у финансијском сектору, ако нема стабилности у јавном сектору, нити без активне фискалне политике, са монетарном као подстреком, могу бити остварени међусобни интереси, односно баланс у троуглу држава – привреда - финансијски сектор.
Тачно је да је инфлација, као вид општег „невидљивог“ пореза дјелимично надувала државне билансе, и дјелимично обезвриједила државни и приватни дуг, као баук за домаће и стране повјериоце. Тачно је да је и повећана јавна потрошња (конкретно у Црној Гори узрокована растом зарада, али и потрошњом нерезидената којих је, због глобалних околности, у Црној Гори на нивоу од 10 одсто опште популације), крива, истина за мањи дио стопе инфлације, која је највећим дијелом увезена. Тачно је да је све то, и не само то, и довело до вишка буџетских прихода за више од 35 одсто у односу на претходну годину, и 10 одсто у односу на план за текућу годину, што ће у крајњем довести до нижег нивоа државног задуживања у односу на пројектовано за текућу годину.
Међутим, у мору посљедица глобалне кризе са којом се носимо, па скоро непрекидно од времена почетка пандемије ковида-19, морамо коначно научити да је тачно и то да у центру сваке одговорне државне политике, морају бити потребе грађана, запослених и привреде, и да без стављања у функцију и фискалних и монетарних мјера за потребе реалне економије и укупног привредног раста, можемо само да се вртимо укруг и да упиремо прст једни у друге.
А да ли неко трећи да профитира? И до када тако? Одговор нам неће дати нико други, до нас самих.

Share on Facebook

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Коментари