Racionalnost terorističkog uma

Boraviti na Bliskom istoku između Arapskog proleća 2011. pa sve do pada Islamske države u Siriji 2018. i zaobići terorizam, a ponekada i prave teroriste, bilo je gotovo nemoguće. Bilo je različitih prilika – od susreta sa masom bivših zatvorenika najčuvenijeg egipatskog zatvora za političke osuđenike, Tora, pripadnicima Muslimanske braće i drugim osuđenicima dok smo u oktobru 2011. pet sati zajedno iščekivali dolazak turskog predsednika Erdogana u veliku salu kairske Opere. Među njima bio je jedan od učesnika ubistva egipatskog predsednika, Anvara el Sadata, Abud el Zomor. El Zomor je bivši obaveštajni oficir koji je imao značajnu ulogu u Sadatovoj likvidaciji i bio je u zatvoru sve do dolaska Muslimanske braće na vlast u Egiptu, kada je oslobođen. Neki članovi Sadatove porodice, pa čak i njegova mlađa kćerka, javno su mu oprostili Sadatovo ubistvo. U toj gomili bio je rođeni brat, tada Bin Ladenovog zamenika, a kasnije vođe Al kaide, Ajmana al Zavahirija, Mohamed. Kasnije je Mohamed organizovao demonstracije i upad u američku ambasadu u Kairu, zbog čega je opet zatvoren. Zomor se uopšte nije kajao zbog Sadatovog ubistva. Često gost na društvenim događajima bio je i jedan od lidera Hamasa, na američkoj listi terorista, Musa Abu Marzuk. Marzuk je doktor mašinstva sa Luizijana stejt univerziteta, Hamasov predstavnik u Kairu gde je, do danas, ostao stalni diplomatski pregovarač Hamasa u svim pregovorima. Na kraju, poslednji i najozbiljniji susret, bilo je upućeno pismo - pretnja Islamske države Sinaja iz januara 2017. godine u kojem se objavljuje da će svim strancima biti odrubljene glave.   Islamska država je svojom rukom i nasiljem dosegla Evropu u kojoj su učestali teroristički napadi, a ogroman talas migranata promenio ideološku i političku scenu Starog kontinenta. Teroristički napadi koji se pripisuju džihadistima u Evropskoj uniji povećali su se sa četiri u 2014. na sedamnaest u 2015. godini, dok je broj ubijenih porastao sa četiri na 150. Prvo je u januaru napadnuta redakcija pariskog lista Šarli ebdo gde je stradalo 12 ljudi. Devet napadača i bombaša samoubica Islamske države izveli su 13. decembra 2015. godine gotovo istovremene napade na nekoliko lokacija u Parizu. Napade su izvršili na fudbalskom stadionu, na restorane i kafiće i u koncertnoj dvorani Bataklan, kada je poginulo 130 ljudi. Kako funkcioniše svest masovnog ubice   Od kada je 1878. godine u prvom modernom terorističkom aktu od značaja u carskoj Rusiji ubijen šef policije Sankt Peterburga, general Fjodor F. Trepov, traje potraga za odgovorom na pitanje šta se nalazi u umovima terorista i njima bliskih masovnih ubica? Ako je moderni terorizam počeo u Rusiji, centar savremenog terorizma i njegovog proučavanja postao je Bliski istok. Vodeća ustanova sunitskog islama, kairski „Al Azhar“, ima svoju laboratoriju za praćenje esktremističkog jezika i terorističkih ideologija. Jedan od retkih koji je imao priliku da neposredno intervjuiše teroriste u zatvoru je profesor Američkog univerziteta u Kairu, Said Edin Ibrahim, od koga se mogu dobiti ubedljivi psiho-socijalni profili terorista. U suštini, reč je o studiji organizacije Egipatski islamski džihad bez koje ne bi bio mogućan terorizam s kojim se svet suočavao prethodnih pola veka. Mađarski socijalni psiholog Rafael Patai napisao je na vrhuncu arapsko-izraelskog sukoba 70-ih godina dve knjige koje su postale klasična literatura za razumevanje bliskoistočnog terorizma, mada se ni u jednoj direktno ne dotiče terorizma. Reč je o knjigama Arapski um i Jevrejski um koje su decenijama nakon objavljivanja bile neizostavni priručnici svima koji su se bavili bliskoistočnim sukobom. To se proteglo sve do 2003. i invazije na Irak, kada su ovu knjigu oficiri američke vojske nosili u svom vojničkom rancu. Nedavno preminuli neurolog sa radnim iskustvom u brojnim konfliktnim područjima, Emir Bruno, terorizam definiše uz dva ključna elementa. Prvi je grupna ideologija, a drugi upotreba nasilja u službi ideologije grupe, a posebno nasilja koje neselektivno cilja na članove grupe (na primer civile i decu). Pojedinci mogu da napadaju, prete, terorišu ili ubijaju druge, ali ako nisu deo grupe i nisu motivisani na to ideologijom, onda po ovoj definiciji nisu teroristi. Prema tome se razlikuju teroristi od masovnih i serijskih ubica, iako suštinski mogu da dele istovetne psihološke karakteristike. Bruno je izdvojio tri: to su inteligencija, bezosećajnost i dehumanizacija svojih žrtava. Odgovor se traži na pitanje - šta je potrebno da se ubije druga osoba? Ili, drugačije rečeno, šta je to što nas sprečava da ubijamo? U knjizi Bagdad Indigo, o američkoj invaziji na Irak 2003. godine, norveški pisac Gejr Ojgarden pita šta može da natera jednu osobu da ubije drugu? To je jedna od najtežih stvari na koje možete nekoga da navedete. Čak i nakon što vojnici dobiju uniforme, oružje i dozvolu da oduzmu život neprijatelja, oni će odustati. Ispuštanje bombi nad naseljenim područjem je jedno, ali ubijanje tih istih ljudi iz blizine, licem u lice, jeste drugo. Šta čini tu razliku? To je lice, oči, njihov sjaj. Reč je o složenom procesu dehumanizacije ljudskog bića, koji je neophodan da bi se zbrisala sva osećanja i oslobodio prostor za ubijanje. Ovaj proces dehumanizacije je ono što deluje na bojnom polju; vojnici vide maske, slike, a ne ljude. Jedan od američkih vojnika koje je Ojgarden intervjuisao u Iraku rekao je ovako: „Moj neprijatelj nema lice. On nema lice. On ima, pretpostavljam, ono što biste nazvali metom na sebi. To je ono za čim idem. Ne vidim ljudsko biće. Ne mogu da vidim ljudsko biće.“ Čak i u vojsci, gde ubijanje nije samo društveno prihvatljivo, već i nešto na šta se vojnici ohrabruju, unutrašnji otpor ubistvu drugog je toliko jak da se mora sistematski razbijati. Norveški psihoanalitičar, Svere Varvin, teroristički način razmišljanja definiše kao spremnost da se povređuju ili ubiju nevini ljudi za „viši cilj“ (ideološki, politički ili verski). Uključuje stepene dehumanizacije drugih ljudskih bića i koristi destruktivno i neselektivno nasilje. Varvin je utvrdio da je većina palestinskih bombaša samoubica poticala iz izbegličkih logora. Svakako, mnoga psihološka objašnjenja terorizma počivaju na klimavim osnovama, jer su empirijska proučavanja uma terorista relativno oskudna, delom zbog poteškoća u njihovom sprovođenju. „Broj predloženih teorija daleko nadmašuje broj empirijskih studija u literaturi“, kaže profesor psihijatrije DŽef Viktorof sa Univerziteta Južne Kalifornije. Više od 70 odsto od oko 900 mladih muslimana u pojasu Gaze koje je intervjuisao psiholog Brajan K. Barber sa Univerziteta u Tenesiju pretrpelo je tešku traumu tokom Prve intifade od 1987. do 1993. godine ili su doživeli napade dok su bili u školi ili kod kuće Najnovija istraživanja sugerišu da teroristi uglavnom nisu mentalno bolesni, već su u suštini racionalni ljudi koji odmeravaju cenu i koristi terorističkih akata, zaključujući da je terorizam profitabilan. Dobijene prednosti, međutim, imaju vrednost samo u određenom društvenom kontekstu. Čak su i bombaši samoubice razumni u većini aspekata. Nakon intervjua sa oko 250 pripadnika Hamasa i Islamskog džihada u Gazi od 1996. do 1999. godine, službenica Ujedinjenih nacija i novinarka Nasra Hasan objavila je da joj nijedan od ovih potencijalnih mladih bombaša nije delovao depresivno ili očajnički. Uvek su o napadima razgovarali ozbiljno i bili su motivisani dubokim religioznim osećanjima i uverenjem da je ono što rade ispravno. Stručna komisija za psihološke uzroke terorizma zaključila je 2005. da je individualna psihopatologija nedovoljna da objasni terorizam. U stvari, terorističke vođe obično isključuju takve ljude iz svojih organizacija jer ih njihova nestabilnost čini opasnima. Studije militantnih islamističkih džihadista otkrivaju slične znake normalnosti uvučene u fanatizam. Nakon što je pregledao vladine dokumente, medijske izveštaje i sudske zapise o 400  ekstremista, forenzički psihijatar Mark Sageman sa Univerziteta u Pensilvaniji ustvrdio je da su ovi pojedinci daleko od „ispranog mozga“, socijalno izolovanih, beznadežnih ličnosti. Devedeset odsto njih dolazilo je iz stabilnih, neoštećenih porodica. Prema Sagemanu, 63 odsto išlo je na fakultet, u poređenju sa stopom od 5 do 6 odsto u zemljama u razvoju. Slično tome, otmičari samoubice 11. septembra bili su dobro obrazovani – trojica su bila na postdiplomskim studijama – i potomci dobrostojećih saudijskih i egipatskih porodica. „Teroristi su generalno potpuno normalni ljudi... LJudi poput tebe i mene“, napisao je Sageman 2004. u svojoj knjizi Razumevanje terorističkih mreža. Naravno, nisu svi teroristi finansijski i socijalno solidnog porekla. Kada su izraelski sociolozi uradili post mortem profile 93 palestinska bombaša samoubice, starosti od 17 do 22 godine, otkrili su da su bombaši bili gotovo jednolično slabo obrazovani, nezaposleni i neoženjeni. Serijskim (masovnim) ubicama karakteristično nedostaje empatije prema drugima, zajedno sa očiglednim odsustvom osećanja krivice za svoje postupke. U isto vreme, mnogi mogu biti površno šarmantni, što im omogućava da namame potencijalne žrtve u svoju mrežu uništenja. Jedno objašnjenje za takvu kognitivnu disonancu je da su serijske ubice osobe u kojima koegzistiraju dva uma – jedan je racionalno ja, sposobno da se uspešno kreće kroz zamršenosti prihvatljivog društvenog ponašanja, pa čak i šarmira i zavede, drugi je daleko zlokobnije ja, sposobno na neopisiva i najnasilnija dela prema drugima. Brejvikova prisebnost „Hitna služba policije.“ „Da, dobar dan, ovde komandir Anders Bering Brejvik iz norveškog antikomunističkog pokreta otpora.“ „Da.“ „Trenutno se nalazim na Uteji. Želim da se predam.“ Ovako se Anders Brejvik hladnokrvno i prisebno javio policiji posle zločina u kojem je ubio 77 ljudi.  To se dogodilo 22. jula 2011. Po mnogim ocenama, najbolju i najsveobuhvatniju knjigu o Brejvikovom masakru u Utoji, Jedna od nas (Laguna, 2019) napisala je norveška novinarka Osne Sejerštad, u kojoj opisuje šta se dogodilo u satima nakon Brejvikovog hapšenja. Dok su leševi ležali oko ostrva u lokvama krvi, a mnogi ranjenici tek treba da budu prevezeni na obalu, Brejvik je ispitivan u baraci. Za policiju je situacija bila nejasna, a bitno je bilo da se utvrdi da li je Brejvik delovao sam, ili je bilo više terorista. Sa svoje strane, Brejvik je bio zabrinut da bi mogao da umre od dehidracije, pošto je ranije tog dana uzeo kombinaciju efedrina, kofeina i aspirina. Dobio je sok pre nego što je ispitivanje počelo. Nekoliko trenutaka kasnije, njegova zabrinutost prešla je na posekotinu na njegovom prstu. Sejerštad piše: „Vidi, povređen sam“, rekao je. „Ovo će morati da se zavije. Već sam izgubio mnogo krvi.“ „Nećete dobiti jebene flastere od mene“, promrmlja policajac koji je prenosio poruke između sobe za intervjue i sobe pored, gde su bili u kontaktu sa osobljem u Oslu. „Ne mogu sebi priuštiti da izgubim previše krvi“, rekao je Brejvik. „I već sam izgubio pola litra.“ Tvrdio je da bi zbog gubitka krvi mogao da se onesvesti. Nabavljeni su lepljivi flasteri. Dok su se nanosili, Brejvik se pitao zašto krvari. Setio se da je osetio udar u prst kada je pucao žrtvi u glavu iz neposredne blizine. Nešto mu je uletelo u prst i ponovo iskočilo. „Mora da je bio deo lobanje“, rekao je hladnokrvno policajcima u prostoriji. Rez je bio dugačak pet milimetara. Saslušanje je moglo da se nastavi. Brejvikova zabrinutost zbog sitne posekotine na prstu, koja se javlja samo nekoliko minuta nakon što je oduzeo poslednji od sedamdeset sedam života, spektakularno su svedočanstvo izuzetne neosetljivosti. Pre nekoliko godina pojavila se i druga, gotovo neverovatna epizoda kada je on objavio svoju nameru da tuži vladu zbog uslova u zatvoru. Ovo je usledilo nakon dugog niza optužbi o svemu, počevši od činjenice da njegova konzola za igru nije pravilno nadograđena sa PlayStation 2 na PlayStation 3 do toga da mu je izdata ergonomski neispravna gumena olovka koja je izazvala grčeve u rukama. „Da je teoretski moguće razviti reumatizam, uveren sam da bi ova gumena olovka mogla da ga izazove“, napisao je on. „To je noćna mora za instrument i frustriran sam njegovom upotrebom.“ Budući da Brejvik sebe vidi kao autora, i želi da se posveti ovom radu u narednim decenijama, alat za pisanje je od najveće važnosti. „Činjenica da, dakle, moram da zamislim budućnost sa samo nefunkcionalnom gumenom olovkom, izgleda, stoga, kao gotovo neopisiva manifestacija sadizma“, napisao je Ministarstvu pravde. Najlogičniji pristup je da se njegove akcije posmatraju kao varijacija na brojne masovne masakre u školama koji su se desili proteklih decenija u Sjedinjenim Državama, Finskoj i Nemačkoj: mladić, neprilagođen, koji je delimično ili potpuno isključen iz grupa, vodi sa sobom u smrt što više ljudi, da bi se „pokazao“. Šta može da podstakne čoveka koji relativno dobro funkcioniše da uradi nešto tako užasno? Usred stabilne, prosperitetne i uređene zemlje? Da li je moguće to ikada shvatiti? Pet godina pre masakra, Brejvik se izolovao u sobi u stanu svoje majke; praktično nije video nikoga, odbijao je posete, jedva da je izlazio, samo je sedeo unutra i igrao kompjuterske igrice, iz sata u sat, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec. U jednom trenutku, ova fantazija je preuzela Brejvikovu stvarnost, ne zato što je doživeo psihotični prekid, već zato što je otkrio modele stvarnosti koji su bili jednostavni i upravljivi kao oni iz igre, i tako, podstaknut snagom fantazija, što su mu omogućile da postane — vitez, komandant, heroj — odlučio je da ih oživi. Kao da je personifikovao sliku i transformisao je u nešto naizgled apsolutno, u krv i meso, a stvarni apsolut, tela mladih, on je pretvorio u slike, piksele, cifre. NJegove žrtve nisu više bila ljudska bića, bile su to samo figure iz igre, pa se sam u jednom trenutku čudio zašto se njegove žrtve ne kreću ili ne kreću toliko brzo, navodi norveški pisac Karl Uve Knausgor. Prvobitna psihijatrijska revizija koju je naložio sud zaključila je da Brejvik pati od paranoidne šizofrenije, ali je druga revizija dijagnostikovala samo „disocijalni poremećaj ličnosti“ i „narcističke crte“. Sud je zaključio da nije psihotičan. Događaji i situacije za koje je utvrđeno da su neistiniti, nisu bili proizvod samoobmane, nego svesne laži. Brejvik služi maksimalnu kaznu od 21 godine i ostalo mu je još 9 godina do izlaska na slobodu. Vodio je u međuvremenu zbog uslova u zatvoru spor protiv norveške države. Dobio ga je. Autor je novinar, publicista i diplomata