Užasni „troškovi rata“

Koliko god je Putin invazijom na Ukrajinu dao veštačko disanje politici zapadnog intervencionizma, nema te strateške pogreške koju može da napravi a koja bi mogla da iz sećanja izbriše uistinu ogromnu katastrofu koju je ta politika u 21. veku izazvala. Veliki projekat hladnokrvno nazvan „Troškovi rata“ u izvedbi univerziteta Braun iz Roud Ajlenda sažima razmeru te katastrofe u jednoj, nepojamnoj brojci: svi ratovi koje je Amerika vodila od napada na „kule bliznakinje“, dakle od 11. septembra 2001. godine, do danas, direktno su ili indirektno doveli do gubitka 4,5 miliona života. Ugrubo govoreći, nekih milion života izgubljeno je u ratnim zonama koje su poput malih nuklearnih pečuraka počele da niču po Avganistanu, Iraku, Libiji, Somaliji, Siriji, Jemenu i Pakistanu, dok preostalih 3,5 miliona smrti proističe iz posledica ratova, „uništenja javne uprave, životne sredine i ekonomije“. Rečju, iz haosa, zaraza, bolesti i gladi. Recimo, ako već tragičnim merenjima dodamo samo činjenicu da u pobrojanim zemljama trenutno 7,6 miliona dece pati od akutne neuhranjenosti, teško je ne zaključiti da će konačan broj žrtava da raste iz godine u godinu. Ovaj projekat osmišljen je kako bi se na zalasku „rata protiv terorizma“, kako je DŽordž Buš Mlađi svojevremeno nazvao niz intervencija čiji je deklarativni cilj trebalo da bude osujećenje islamističkih terorističkih ćelija po Bliskom istoku, napravila procena ostvarenih rezultata. Istraživači su podvukli da je procena „konzervativna, ali realistična“, te da je u slučajevima pojedinih zemalja poput Avganistana teško ma i jednu smrt ne povezati s intervencijom koja je trajala 18 godina, a koja se 2022. godine završila katastrofalnim povlačenjem američkih trupa i povratkom talibana na vlast. Jasno je da je problem metodološki; kako odlučiti da li je smrtni ishod na istorijski inače trusnom tlu posledica američke intervencije ili nije? Šefica projekta Stefani Savel obrazložila je okvir, uz zaključak da „iako svaki od pomenutih ratova ima kompleksne uzroke, američka protivteroristička delatnost je igrala ključnu ulogu u intenziviranju nasilja, u najmanju ruku“. Umesto pripisivanja odgovornosti pojedinačnim zaraćenim stranama, kao glavni kriterijum usvojeni su „glavni uzroci mortaliteta“. I letimičan pregled sugeriše čija je najveća odgovornost. Recimo, u jeku rata u Iraku – onog koji su zapadni zvaničnici pravdali neutemeljenom tvrdnjom da režim Sadama Huseina poseduje oružje masovnog uništenja – jednak je broj ljudi stradao i od direktnog sukoba i od užasnog stanja u kojem se našla infrastruktura. Uništenje puteva, luka, urbanih sredina i električnih sistema imalo je veoma negativne posledice. Očekivana životna dob muškaraca u Libiji je opala za devet, a žena za šest godina. U Avganistanu je prošle godine svako deseto novorođenče umrlo u prva tri meseca života usled nedostatka hrane i lekova. Ipak se na koncu kao najveći problem ispostavlja činjenica da su milioni ljudi zahvaćeni traumom koja će se generacijski prenositi. Tu se krije interesantna poveznica. Naime, mnogi će početak „rata protiv terorizma“ smestiti u taj odsudni dan 2001. godine kada je na američkom tlu stradalo rekordnih 3.000 ljudi. Ipak, neko s dužim sećanjem bi mogao da posegne i za desetogodišnjim ratom Sovjetskog Saveza i Avganistana iz osamdesetih godina prošlog veka. Tada su se s jedne strane našli Sovjeti koji su podržavali postavljenu vladu u Kabulu, a s druge su bile različite antikomunističke frakcije od kojih su mnoge bile radikalno islamističke. Nije tajna da je potonje pomagala upravo Amerika, te da su mudžahedinske jedinice nastale upravo pod njenim pokroviteljstvom. „Mudžahedini su borci za slobodu… koji definišu principe nezavisnosti i slobode koji čine osnovu globalne bezbednosti i stabilnosti“, govorio je tadašnji predsednik SAD Ronald Regan. Verovatno je mislio i na Osamu bin Ladena, koji nije učestvovao u mudžahedinskim akcijama – iz kojih će, mnogo godina kasnije, nastati talibani – ali koji jeste iz Saudijske Arabije, a potom Sudana i samog Avganistana, te akcije finansijski i logistički pomagao. Dvanaest godina nakon sovjetsko-avganistanskog sukoba, Bin Laden će kao lider Al kaide preuzeti odgovornost za napade na „kule bliznakinje“, da bi deceniju kasnije bio uhvaćen i ubijen u Pakistanu. Ostalo je, kako kažu, istorija, ili, preciznije, pozamašan prilog univerzalnoj istoriji ljudskog beščašća u kojem su se iza deklarativne borbe za demokratiju smenjivali režimi, otimali resursi poput nafte i neuspešno postavljale korumpirane vlade. Treba reći, a toga su i ljudi u Braunu svesni, pitanje je kako bi situacija na Bliskom istoku, u centralnoj Aziji i drugde izgledala da intervencija nije bilo. Recimo, kakva bi vrsta haosa usledila nakon prirodne smrti Muamera el Gadafija ili Bašara el Asada, ali teško da bi bila gora. Ova vrsta vrućeg krompira i dalje se nalazi u rukama DŽozefa Bajdena pred predsedničke izbore u Americi zakazane za kraj iduće godine. Veliko je pitanje hoće li rupe od metaka i bombi na imidžu američke spoljne politike moći da se prikriju daljom podrškom Ukrajini. I da li će cena podrške zvaničnom Kijevu biti previsoka za adresiranje izazova na planu unutrašnje politike. Pa ipak, Putinu je mnogo lakše nalepiti firerove brkove nego, recimo, Bin Ladenu, Sadamu Huseinu ili vođi nekadašnje Islamske države, Abu Bakru el Bagdadiju. Globalni terorizam iz zapadne perspektive danas ima plave oči i živi u Moskvi. Što nipošto ne znači da druga, tamnija lica razloga za pokretanje vašingtonskog vojnopolitičkog sistema neće ponovo doći na red. Stefan Slavković