Ne okreći se, sine

Na margini tragičnih događaja koji su razneli u komadiće i inače trošno i padu sklono srpsko društvo, masovnih ubistava u osnovnoj školi u Beogradu i selima pored Mladenovca, vodila se i prigušena polemika o opravdanosti igranja predstava u tim okolnostima. Niko nije sporio da predstave ne treba igrati tokom trodnevne žalosti, ali je problem nastao kada su neka pozorišta odlučila da ni posle žalosti ne otvore svoja vrata. Tako je, recimo, u Narodnom pozorištu u Beogradu otkazan jednonedeljni program. Procesuiranje tuge, njeno prevladavanje, lično je iskustvo i najčešće traje znatno duže od zvaničnih „dana žalosti“. Oni su pak formalni okvir kojim se iskazuje pijetet žrtvama, a zajednica prolazi kroz kolektivno suočavanje s nesrećom i proces žaljenja. Zato se odista ne vidi potreba da ustanove kulture budu zatvorene duže od tog perioda, pogotovu što se tako može poslati opasna poruka da su pozorište i umetnost generalno neka neprilična aktivnost, jeftina zabava ili slično, pa im nije vreme u doba žalosti. Da ne pominjemo to da je jedan od glavnih stožera evropske pozorišne kulture, Aristotelova katarza, izvorno isceliteljska praksa. Kuća koja je bila gori katolik od pape, pomenuto Narodno pozorište, „iskupila se“, međutim, time što je u njoj odigrana prva beogradska premijera posle tragedije. Reč je o drami s početka devedesetih godina 20. veka, Urnebesnoj tragediji Dušana Kovačevića, a koju je u nacionalnom teatru, u koprodukciji s Narodnim pozorištem Republike Srpske iz Banjaluke, režirao Jagoš Marković. Počnimo jednom analizu i od kraja. Kao i komad, i predstava se završava tako što dvanaestogodišnji dečak Neven, sluđen sumanutim ponašanjem svoje porodice, očajnički ponavlja pitanje „ko sam ja“? Sklon svim mogućim potcrtavanjima i hipertrofiranjima, reditelj izvodi dečaka koji igra ovu ulogu, Petra Vasiljevića, vrlo blizu prvim redovima partera i daje mu da dotično pitanje ponavlja još više puta nego u drami. I bez scenskog podvlačenja, već samo na osnovu toga što se scenom u kojoj je dete prikazano kao žrtva odraslih završava jedna predstava u gradu Beogradu i to samo nekoliko dana posle masakra u školi, u kom je poginulo, pored jedne odrasle osobe, i devetoro dece i to baš Nevenovih godina, ovakvo bi finale imalo snažno emocionalno dejstvo. Ovakvim scenskim gaženjem, a čemu je doprinelo i to što je reditelj od deteta koje je, podrazumeva se, zanatski nevešto, tražio patetičan izraz, postigao se suprotan efekat, onaj lažne emocije i kiča. To što je „elitna“ premijerska publika upala u emocionalnom trans zbog ovakvog kraja govori samo o njenoj neotpornosti na neukus... Neću da dužim s ovim „pljuvanjem publike“ (Handke), mada bih rado, ali moram, ipak, da istaknem da je simptomatično da se ona „pecala“ na sve odlično poznate Markovićeve udice, od jeftinog humora do još jeftinijih emocija. Ne bi trebalo steći pogrešan utisak da je Markovićevo (patetično) naglašavanje dečje patnje i izgubljenosti u svetu suludih i nasilnih roditelja i rođaka deo nekakvog sveobuhvatnog koncepta aktuelizacije Kovačevićevog komada. To bi se moglo očekivati, pa i priželjkivati (naravno, pod uslovom da se uradi pametno i s ukusom), jer je i mnogo pre masakra u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ svakom građaninu Srbije koji je, nekim čudom ili zahvaljujući dobrom genetskom materijalu ostao normalan, jasno da živimo u društvu sveopšteg političkog, medijskog i drugih oblika nasilja. Od njega stradaju i deca i to ne samo kao neposredne žrtve, već i kao vinovnici, ali zato što ih je društvo takvima stvorilo. Međutim, to se u predstavi nije desilo, opisani kraj proističe iz potrebe da se nasilno cede (lažne) emocije iz publike, a što je poznata odlika Markovićevih predstava. Dakle, iako se, s obzirom na temu, skoro podrazumevala, u adaptaciji komada, čiji je autor sam Marković, ali ni u dramaturgiji predstave za koju je bila zadužena Molina Udovički Fotez, ne postoji nikakva, ni najsuptilnija aktuelizacija. Naprotiv, radnja je ostavljena u izvornom vremenskom kontekstu, što je sam početak devedesetih, a to ima za posledicu da se ni stariji gledaoci, a kamoli tek mlađi, ne kreću najbolje u piščevim „političkim“ foricama iz onog doba, u stilu da su se knjige komunističkih disidenata, ako su ovi prišli ondašnjoj novoj vlasti, lošije prodavale od kuvara. Da li ova piščeva namigivanja danas loše prolaze samo usled vremenske distance i varljivog pamćenja? Ne! Tako dolazimo do jednog od glavnih problema: Urnebesna tragedija Dušana Kovačevića je bez opravdanja stekla status „savremene klasike“, jer je reč o umetnički slaboj, a i na druge načine problematičnoj drami. Da ne bude zabune: svet sulude i nasilne porodice, kao uzorka društva i sa decom kao glavnim žrtvama takvih okolnosti jeste izvesno širom otvorio vrata za osavremenjivanje ovih tema i motiva u današnjem srpskom društvu, ali smo videli da reditelj i njegova dramaturškinja to nisu iskoristili, s eventualnim izuzetkom već opisane završne scene. Međutim, relevantnost tema i motiva nije garant umetničke vrednosti književnog dela. Urnebesna tragedija ima pregršt pre svega dramaturških slabosti, u rasponu od likova koji su toliko ravni da nisu čak ni tipski, preko izostanka svake radnje i njenog razvoja u okviru jednog vrlo labavog, apsurdističkog situacionog okvira (dva sina i njihove žene se okupljaju da vide šta će da rade sa ocem, komunističkim glavešinom koji je pobegao iz ludnice sa svojom novom suprugom, a koju je tamo i pronašao), do replika koje su često isprazne, nategnuto duhovite i prave efekat praznog hoda. Ipak, najveći problem komada je njegova značenjska nerazgovetnost, uopštenost i bezopasnost, kako u izvornom vremenu, tako i danas. Bez dubinske adaptacije, za koju smo već više puta istakli da je u predstavi Narodnog pozorišta nije bilo, komad ostaje zbir tematskih opštih mesta, rasplinutih globalnih metafora o sudbinskoj neslozi u porodici (tj. srpskom društvu), večnom kolu nasilja, zamenljivosti žrtava i dželata... Ispod svega toga provejava i motiv nasilja nad ženama, koji se samo komički obrađuje (dakle, ne kritikuje se!), i podjednako nekritički, neargumentovani antikomunizam. Dosad smo videli šta sve ovaj tekst i predstava nisu, a da li nešto uopšte – jesu? Predstava Jagoša Markovića ima sve one vizuelne atribute, a s plastičnom i efektnom atmosferom, koje znamo napamet iz svih njegovih ranijih projekata. Predstava počinje, kao i uvek kod Markovića, jednom metaforičnom živom slikom, šagalovski nadrealističkom, s brojnim satovima koji vise u vazduhu (vreme se ne menja, stalo je?), iščupanim drvetom koje visi krošnjom nadole dok mu se korenje podiže nagore (porodica/društvo iščupanog korena?), vremešnom mladom u crnoj venčanici koja vozi bicikl u vazduhu, plastičnim kesama i lišćem koji padaju... Ovakva scenografija Matije Vučićevića i svetlo Miodraga Milivojevića su, bez obzira na lični odnos svakog gledaoca prema rediteljevom scenskom ukusu, bili neosporno vrlo efektni. Jednom kad se ta slika odmrzne i počne radnja, tada nastaje jedan glumački kovitlac koji se ne usporava skoro ni u jednom trenutku. Naprotiv, on se u za Markovića gotovo pa obaveznom balkanskom rastur-kolu (kome, istine radi, sam komad širom otvara vrata), uz takođe obavezno preglasnu muziku (ovog puta, naravno, ne uz neko opšte mesto operskog repertoara ili italijanskih šlagera, već domaće narodnjake), samo pojačava, do granice pucanja kako bubnih opni, tako i čula za lepo. Bez unutrašnjeg pokrića za radnju, samo s diktiranim, spoljašnjim i frenetičnim tempo-ritmom, glumci su se snalazili kako su znali i umeli. Da li samo usled treme zbog igranja u Beogradu ili i nekog drugog razloga, ali se mora priznati, uz osećanje nelagodnosti, da su se banjalučki glumci Željko Erkić (Milan) i Nikolina Friganović (Ruža) lošije snašli. NJihove uloge ne da nisu imale ni tipsku plastičnost (videli smo da je to problem i samog teksta), već nisu bili ni komični. Bolje su se snašli beogradski lisci i lisice, Branko Vidaković (Vasilije), Aleksandar Vučković (Kosta) i Nela Mihailović (Julka), jer su njihovi sumanuti i nasilni likovi imali bar nekog komičkog šarma. Ni oni, naravno, nisu uspeli da izrade čvršće likove, odnose i priču, te da nam objasne šta smo i zašto gledali.