Prizvan, pozvan i otpisan

U celoj ovoj galami oko patrijarha Porfirija, najviše me nervira Emir Kusturica. Čuj, on je rešio da brani NJegovu svetost! A teško je braniti rečnik Patrijarha koji je „dostojan urednika najgoreg tabloida“. Ali, takvim rečnikom služi se i Kusturica. Jer, pazi, brale, šta taj kaže: „Za razliku od dečaka monstruma i ubice, džiber iz Mladenovca je dio prigradske dripačke kolone koji sanja da postane zvijezda Zadruge u kojoj vrije živo blato“, i, pazi sad, „u kome se guši svetosavski Srbin i Srpkinja i gdje se ostvaruju džiberski luciferluci Željka Mitrovića“. A Kusturica je, kada mu je trebalo, zbog Mokre gore, primio pravoslavlje i uzeo ime Nemanja, a to ime krije kao zmija noge. Kada sam ga, svojevremeno, u ovoj kolumni, podsetio na to kako mu je pravo ime, nazvao me je telefonom i zapretio, što je mene, „preteču zemunskog klana“ toliko uplašilo da noćima nisam spavao! Bajdvej, patrijarhu Porfiriju sam još lane, početkom oktobra, napisao pismo i predao ga kancelariji NJegove svetosti, u kome sam mu predložio da se SPC vrati staroj srpskoj veri, to jest, izvornom pravoslavlju i da na taj način, postane, u srpskoj istoriji, važniji i od Svetoga Save. Ali, Porfirije, za tako nešto, nema hrabrosti. On, izgleda, sme da se obračunava samo sa „jadnicama“ i „bednicama“. Nego, 18. maja, dokumentarni dugometražni film Prizvan i pozvan Luke Papića i Srđana Vuča osvojio je Nagradu publike Evropske unije na zatvaranju 16. izdanja Međunarodnog festivala Beldoks u Beogradu. Pa, šta? Kako, pa šta?! U tom filmu, moj bato, ja sam glavna faca! A o čemu se radi? Film Prizvan i pozvan bavi se četvoricom predsedničkih kandidata na prvim višestranačkim izborima u Srbiji, 1990. Bio sam kandidat Zelene stranke i čvrsto sam verovao da mogu nešto da uradim za Srbiju. Imao sam iza sebe zamašno biračko telo koje se još uvek sećalo da sam 1987, na opšte zaprepašćenje domaće i evropske javnosti, pa i sveta, izboksovao u Skupštini SFRJ zakon o zabrani izgradnje atomskih centrala! I pobedio sam Slobodana Miloševića na svim „crnim“ ekološkim tačkama u Srbiji, i to bez čuvara biračkih kutija, ali sam žestoko pokraden u Beogradu! Uhvatio sam ih da su me u mesnoj zajednici pokrali do gole kože, a glasove su, između sebe, podelili Milošević i opozicija, i tu sam shvatio da je demokratija samo prazna priča. Dakle, još 1990. shvatio sam da sam „prizvan i pozvan“, ali i da sam otpisan. Tako da sam se, još tada, spremao za Vidovo, za Suvu planinu. Prošle nedelje, u petak, bio sam sa prijateljima na skupu ispred Skupštine. I, moram teška srca da priznam kako nisam osetio onu energiju koja se valjala od 1968. godine pa sve do Đinđićeve petooktobarske revolucije. Ispred Skupštine bilo mi je sve nekako isuviše mirno, mada su me ubeđivali da je ovo tek početak i da će energija u narednim danima početi da se sve više uvećava. K. G. Jung, moj guru iz Švice je, takođe, tog mišljenja: „Ne može sve da bude kao 1968. godine, a ti, ako nemaš strpljenja da sve to sačekaš, vrati se na Suvu planinu, i tamo tihuj sa starim srpskim bogovima!“ A moja Crna dodaje: „Strpi se, možda će, posle Porfirija, da dođe neki patrijarh koji će Srbe vratiti izvornom pravoslavlju!“