Pogled sa terase

Biće da Aleksandar Vučić ni sam nije bio svestan koliko je bio u pravu kada je krajem oktobra prošle godine javnosti saopštio da aktuelna vlada ima ključni zadatak „da prezimi ovu zimu i možda sledeću“. Iz ove vizure posmatrano, teško da će biti sledeće zime. I to ne zbog toga što je Vučić tako odlučio, već zato što se tokom prošle zime i ovog proleća otvorilo sve što je u prethodne dve decenije tinjalo. U toj igri sa vremenom, Vučiću su se, i njegovom krivicom, sve nevolje desile u isto vreme. Kosovo, Ukrajina i Rusija, stranci koji preispituju veze sa kriminalcima, inflacija i sirotinja, i naročito, tragedije koje su se desile u „Ribnikaru“ i Mladenovcu – sve su to vatre koje su zapalile zatvoreni srpski lonac. I mnogo toga bi se moglo spočitati predsedniku, ali na toj dugačkoj listi svakako nije sposobnost da zbog političkog šibicarenja - i za vlast u najgorem mogućem trenutku - privuče pažnju javnosti. Stavljajući sebe u ulogu najveće žrtve u trenutku kada su postradala deca, Vučić je teško prekršio norme, ne pristojnog, nego ljudskog ponašanja. Čak i za standarde režima koji nikada nije bio u srodstvu sa pristojnošću. I tu popravnog više nema. I sve što je kasnije dolazilo sa Andrićevog venca, u pokušaju da se sanira šteta, bio je popis loših i gorih odluka. Od prebrojavanja demonstranata, nemih od tragedija koje su zadesile Srbiju, krštavanja pristojnog sveta hijenama i lešinarima, preko organizovanja kontramitinga, do kontradiktornih, pa i zaumnih poruka, koje čas zazivaju Tanatos i za sopstvenu porodicu, do pomirljivih tonova koje građane pozivaju na razgovor. Uključujući i onu da će ponovo početi da ih prima kako bi čuo njihove muke i probleme. Ali, to smo već čuli kada je kao mandatar za sastav vlade 2016. obećao da će primati građane. I zaista, to je jednom učinio u Beogradu, i još jednom u oktobru iste godine kada se Vlada na nekoliko dana preselila u Niš. I nikada više! Možda ne bi bilo loše da, ako već planira da obnovi tu praksu, dan za prijem bude petak ili subota. Možda bi mu tada i pogled sa terase Predsedništva izgledao drugačije. I možda ne bi morao da gasi svetla dok nepregledna kolona ljudi prolazi ispod prozora njegove kancelarije. Ovako, Beograd mu, iz njegove vizure, kada nema one kolone, daje lažnu perspektivu. Onu o neograničenoj moći, monolitnoj stranci i anesteziranom narodu. To nerazumevanje nije stvar nemoći da se dokuči smisao društvenih gibanja, već posledica drugog vremena u kome državna politika i interesi građana predsedniku nisu stajali ispred ideje sopstvenog političkog preživljavanja. Otuda valjda i čujemo raznorazne ideje o referendumu o predsedniku, koje od „najboljeg studenta Pravnog fakulteta u istoriji“ deluju kao ideje potpunog diletanta ili pak bezočnog vlastodršca. Jednostavno je, Vučić više ne može nikome da ponudi SNS, pa va bank nudi ono preostalo od sopstvenog rejtinga koji se nepovratno urušava. Vučiću je jasno da Srbija u narednom periodu neće biti manje gladna ni hleba ni pravde, već sita svega. Zato mu se pričinjava da „rulja“ od njega traži i ono što niko nije ni pomenuo. Ko je uopšte ikada pomenuo prelaznu vladu i izazvao Vučića da bi ovaj mesijanski poručio: „Možete da me ubijete, ali neću potpisati prelaznu vladu nikada.“ Ali bi zato, ako ga bude držalo dobro raspoloženje, mogao da potpiše odlazak čitave Vlade. To bi svakako bilo dobro rešenje. Istovremeno, nije dao Batu Gašića, ali je i demonstrantima ispunio jedan od zahteva. Šta, dakle, naposletku sledi? Vučićeva deoba gneva sa sapatnicima na terasi Predsedništva deluje kao privremeno prihvatljivo rešenje, znamo to iz istorije, ali građani čekaju da se upre prstom u nekog ili nešto da se naplate. Ostavka Bratislava Gašića, koga Vučić zasad ne da, neće bogzna šta probuditi u narodu. Baš kao što ni Ružićev odlazak nikoga nije zadovoljio. Uostalom, ćutali su i kad im je vlast otimala i zemlju i nebo i to je ono što je za Vučića najopasnije. Dakle, raskrsnica na kojoj građani i vlast različito vide ciljeve nije ništa drugo nego gubitak političkog legitimiteta. Mada, zakleo bih se da Vučić i njegovi kopljanici veruju da su građani izgubili legitimitet. Kako god bilo, ostaje pitanje da li je revolucija protiv sopstvene partijske i koalicione strukture najavljena kroz Pokret za državu i narod definitivno zakasnila? Odgovor na ovo pitanje možda dobijemo već za par dana. na sednici Vlade, kada ovaj broj NIN-a već bude pred čitaocima.