O junaku i grobovima

Svašta je do sad vlast pod komandnom palicom Aleksandra Vučića probala kako bi ugasila krizu nastalu izbijanjem protesta „Srbija protiv nasilja“. I sve je bilo neuspešno – sve uvrede, omalovažavanja, ismevanja, pozivi na razgovor bez stvarnog poziva, podmetanja, spinovanja, zastrašivanja, priče o raspisivanju izbora, pozivi („hijenama,“„lešinarima“ i „ustašama“) na ujedinjenje... Samo jedno Vučić nije pokušao - da se građanima Srbije obrati govoreći istinu. I da odluke koje donosi prilagodi potrebama celog društva, a ne klike povlašćenih, narasle i „otežale“ tokom jedanaest godina koje su promenile Srbiju i dovele nas tu gde jesmo – u stanje kotla koji vri. Bez izgleda da će se uskoro smiriti, jer je ogroman broj ljudi odlučan u nameri da se izbori za uspostavljanje normalnosti i povratak otetih institucija. Verovatno da zaista konstruktivan pristup više nije ni moguć i to ne samo zbog osobina ličnosti autoritarnog vođe, već i zbog svih onih do sada datih obećanja bez pokrića, često sasvim suprotnih – jedna verzija za Zapad, druge za Istok, treća za domaću javnost. Cilj je, očigledno, jedan – sačuvati vlast koja je prvi put ozbiljno uzdrmana i tako otkloniti opasnost od preispitivanja postupaka i sprečavanja sprovođenja onog što je nameravano. Nužan korak u tom pravcu je gašenje protesta, čija masovnost je izazvala mnogo pogrešnih koraka vlasti i menjanje strategije gotovo na dnevnom nivou. A sve to je, izgleda, bila dodatna motivacija građanima da nastave da se na ulici bore za ispunjavanje zahteva vezanih za otklanjanje najgoreg otrova sa medijske scene i smene trojice funkcionera, Bratislava Gašića, Aleksandra Vulina i Branka Ružića, koji je već podneo ostavku. U četvrtak, kad ovaj broj NIN-a bude na kioscima, biće poznato kakva je to „velika odluka“ koju je Vučić najavio u jednom od obraćanja javnosti, znatno učestalih nakon što je u subotu, na petom protestu protiv nasilja, ogroman broj ljudi napravio prsten oko zgrade Predsedništva. Da li će to biti neka rekonstrukcija Vlade, odluka vezana za REM, još jedna najava najave izbora ili nešto sasvim novo, možda i nije preterano bitno za budućnost mirnih protesta koji ga toliko nerviraju. Jer, čak i da i on i Ana Brnabić ulože maksimalne napore da upristoje retoriku, tu je Skupština Srbije da isporuči novu dozu podsticaja za protestnu šetnju u svim vremenskim uslovima. Sadržina ovonedeljne skupštinske „pozivnice“ čitaocu NIN-a verovatno je već poznata, a u tekstu pisanom u utorak dovoljno je reći da je na dnevnom redu odluka o obrazovanju Anketnog odbora radi utvrđivanja činjenica i okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava u školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Smedereva i Mladenovca. A time se u fokus javnosti vraćaju događaji koji su i doveli do izlivanja nezadovoljstva, stvaranog i potiskivanog i mnogo pre krvavog pira jednog dečaka i jednog mladića. Na to ukazuje, između ostalog, istraživanje Demostata objavljeno u ponedeljak, ali sprovedeno pre masovnih ubistava 3. i 4. maja, i protesta koji su usledili, odnosno u poslednjim danima aprila i prvim danima maja. Rezultat, između ostalog, pokazuje da gotovo trećina građana (29 odsto od 1.600 ispitanih) smatra da danas živi lošije nego pre deset godina, 24 odsto građana smatra da živi bolje, a 47 odsto kaže da žive isto. Učinak vlasti u različitim oblastima ocenjen je dosta loše, pri čemu za proklamovano „zlatno doba“ verovatno najgore zvuči podatak da čak 70 odsto ljudi kaže da im nešto fali da bi pristojno živeli (41 odsto građana kaže da im nedostaje mnogo, a 29 odsto malo novca da bi pristojno živeli). Sumirajući sve pokazatelje koji su sada dostupni, profesor Zoran Stojiljković je, prilikom predstavljanja istraživanja, izgovorio rečenicu koja bi mogla da izazove još češća Vučićeva obraćanja i još neshvatljivije izjave. Stojiljković je, naime, ocenio da se „nazire kraj vladavine naprednjaka u Srbiji“, odnosno da je ovo što danas gledamo početak njihovog kraja. „Definitivno to više ne može da se vrati na staro. Podlokan je taj autoritet, vlast je u defanzivi, ali, ako malo znamo istoriju ovih naših zemalja, te defanzive mogu da potraju.“ Izgleda da bi, uprkos pesimizmu zasnovanom na dosadašnjim iskustvima sa gašenjem pobuna, učesnici protesta protiv nasilja mogli dati ozbiljan doprinos skraćivanju trajanja „defanzive“ o kojoj je profesor govorio. Prema istraživanju organizacije Crta, naime, potencijal za dugo trajanje protesta je ozbiljan, jer čak 90 odsto učesnika protesta u ovom trenutku iskazuje spremnost za šetnju i tokom leta, u slučaju da izneti zahtevi ne budu ispunjeni ranije (istovremeno, 68 odsto ispitanika misli da su i drugi spremni za proteste i u letnjem periodu). Istraživanje je rađeno tokom protesta 3. juna, na uzorku od 457 ispitanika, a prethodno su, 22. i 23. maja, dužim intervjuima ispitivane i fokus grupe. Kao glavni motiv učešća na protestima, ispitanici su navodili bes i razočaranost (31 odsto) i stav da je važno podržati proteste protiv nasilja (28 odsto). Za petinu ispitanika važno je da se ispune zahtevi, za 15 odsto da se pokaže da su građani protiv Vučića, a svega dva posto je reklo da podržavaju opoziciju da nešto uradi. Oko četvrtine ispitanika (26 odsto) očekuje ispunjenje svih zahteva, čak polovina veruje da će biti ispunjen deo, a 24 odsto je pesimistično i ne očekuje njihovo ispunjavanje. Smena vlasti na izborima bio bi uspeh protesta za nešto više od četvrtine građana, dok petina smatra da su protesti već uspešni, jer su se građani probudili. Kriterijumi uspešnosti su i omasovljenje protesta (14 odsto), oduzimanje nacionalnih frekvencija televizijama Pink i Hepi (13 odsto), promena članova REM-a (devet odsto). Smena Bratislava Gašića i Aleksandra Vulina predstavljala bi uspeh protesta za četiri odsto učesnika – isto koliko i bolji rezultat opozicije na sledećim izborima. Dominantan stav učesnika je da građani vode protest dok opozicija daje samo logističku pomoć (76 odsto), dok njih 17 odsto veruje da su protesti prerasli iz građanskih u opozicione. Građani ne žele da slušaju govore predstavnika opozicije (to je poželjno za svega 16 odsto ispitanika), dok je za većinu poželjno obraćanje javnih ličnosti (68 odsto), stručnjaka (56 odsto) i običnih građana (42 odsto). Ogromna većina (84 odsto) smatra da je dobro da se neko obraća učesnicima protesta. Istraživanje je pokazalo i da većina učesnika protesta redovno izlazi na izbore (82 odsto), 14 odsto je onih koji nisu baš redovni, ali na sledeće nameravaju da izađu, dok je svega četiri posto apstinenata i neodlučnih. „Kakav god da bude njihov dalji tok, protesti su već ostvarili jedan bitan efekat koji ne može da se relativizuje. Pokazali su da građani nisu tako ’bezopasni’ kao što se mnogima činilo, da nisu tako apatični i nespremni za akciju“, kaže Vukosava Crnjanski, direktorka Crte. Režim je, ocenjuje sagovornica NIN-a, očigledno zatečen snagom građanskog bunta, ali i za opoziciju on predstavlja izazov: „Opozicija je sada suočena sa činjenicom da, zapravo, ima ’s kim da se radi’, ali ubrzo će, uz organizaciono-logističku podršku koju sada pruža protestima, morati i da izađe s ponudom relevantnih politika kojima će se legitimisati kao ozbiljna suprotna strana u odnosu na Vučića u kome građani vide ne samo simbol, nego i glavnog generatora nasilja koje je premrežilo kompletno društvo.“ Mnogo je otežavajućih okolnosti na putu kojim bi opozicione partije trebalo da dovedu do oslobađanja zarobljene države. Još uvek se, ipak, dosta dobro drže. Predstavnici prozapadnih parlamentarnih stranaka, koje organizuju proteste, kažu da imaju dobru međusobnu komunikaciju i podsećaju da su i stranke parlamentarne desnice potpisale zahtev za sazivanje sednice Skupštine. Povremena iskakanja u stavovima ne izazivaju bespoštedne ratove na društvenim mrežama koje smo bezbroj puta gledali, a svi uporno tvrde da nema odustajanja od stava – prvo ispunjenje zahteva, pa onda razgovori sa vlastima. Naravno da nema garancija da će tako i biti, ali postoje razlozi za uverenje da u opoziciji sada postoji svest da bi, u okolnostima ovako snažnog bunta i ovoliko povišenih emocija, svako „soliranje“ i pregovaranje sa vlašću, bilo ravno političkom samoubistvu. Čini se i da je, suočena sa problemima, vlast već mobilisala veći deo svojih „spavača“ u opozicionim redovima, pa su i programi Pinka dobili nove goste sa manje-više starom pričom o „lopovima iz bivše vlasti“. Možda ti nastupi, kao i zastrašujuće izjave samog Vučića, zaista deluju na učvršćivanje naprednjačkog biračkog tela. Odnosno, možda bar donekle deluju, s obzirom na činjenicu da je podrška SNS-u u konstantnom padu već duže vreme. Najjasnije je to potvrđeno na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima, ali to nije bio kraj – prema istraživanju Nove srpske političke misli, rađenom od 2. do 12. maja, na uzorku od 1.000 ispitanika, naprednjaci su za samo mesec dana pali sa 38 na 36,2 odsto podrške, a bejahu nekad i na 48 procenata. Ali, teško da propaganda vlasti može da obeshrabri učesnike protesta. Slike ogromne kolone koju predvode lepa lica studenata sa parolom „studenti ne ćute“, i u kojoj je mnogo roditelja sa malom decom, tragikomičnim čine tvrdnje vlasti i njenih saradnika o „nasilnicima koji ruše državu“. Ni ubačenim provokatorima nije lako da u takvom okruženju izazovu incidente – a događaji od prošle sedmice, slika grupe nabildovanih mladića u crnim majicama, koji su vežbali pesnice na američkom državljaninu i poslaniku Demokratske stranke Miodragu Gavriloviću i izostanak policijske zaštite skupa, podstiču sumnju da izazivanje nereda jeste bilo u planu. Sve to ne znači da je opasnost prošla, naprotiv. Verovatnije deluje pretpostavka da će sledeći pokušaji rasturanja protesta biti temeljnije pripremljeni, a možda i opasniji. Jer, kakva god nam „dobra vest“ bila saopštena u sredu, jasno je da nikakve granice u postupcima ne treba očekivati od čoveka koji, prema tvrdnjama njegovih omiljenih medija, može da izgovori ovo: „Nemam nikakav problem da umrem, spreman sam i da me ubiju, ali ološu nikada i nipošto bez borbe, bez izbora, neću prepustiti vlast. Nikada i nipošto neću pristati na ucene, nikada najgorima neću prepustiti vlast bez izbora. Nikada neću potpisati nikakvu tehničku ili prelaznu vladu! Ako mene ubiju, iza mene ostaje moj brat Andrej. Ako ubiju moga sina, ostaje moja ćerka Milica. Ako ubiju i nju, moju ćerku, ostaje mi moj sin Vukan... I grobovi naši boriće se protiv ustaša!“ Taj čovek je predsednik Republike Srbije, koji još uvek raspolaže neverovatnom propagandnom mašinerijom i svim državnim polugama moći. A o vezama sa neformalnim strukturama sile, pišu već i brojni uticajni strani mediji. Vera Didanović