Kad sistem (ne) zakaže

U pravu je bivši ministar prosvete, gospodin Branko Ružić, kada kaže da sistem nije zakazao. I nije. Radi punom parom. Nastavlja da generiše nasilje. Taj sistem je u društvu stvorio sve pretpostavke da se u nekoj školi desi ubistvo vatrenim oružjem. I desilo se, nažalost. I sistem ne posustaje, uprkos svemu. A onda smo preko noći zatvorili i raspustili škole samo zato da bi nadležne institucije pobegle od odgovornosti za ogromne probleme koje su same izazvale. Prosvetu ne smemo više da prepuštamo političarima i investitorima, koji su od biblioteka, domova omladine, galerija i prodavnica knjiga napravili kazina i kafiće. Sutra će od škola napraviti fabričke radionice i šoping molove. Tome služi i dualno obrazovanje. Učenicima uskraćuju obrazovanje, usmeravaju ih ka zanatima, kako bi sutra bili jeftina radna snaga koja konkuriše sopstvenim roditeljima koji sada rade u fabrikama. To je put u dodatno osiromašenje najvećeg broja građana i još veće ekonomsko raslojavanje. To mora da se zaustavi. Istraživanje Svetske banke iz 2002. pokazuje da su u 39 zemalja širom sveta porast društveno-ekonomskog raslojavanja pratile povećane stope ubistava, naročito dece, mladih i žena. Prosvetu moramo vratiti roditeljima, prosvetnim radnicima, naučnoj zajednici i studentima. Ono što se već dve decenije dešava je suprotno tome. Političari i investitori su potpuno preuzeli kontrolu nad obrazovanjem. Školovanje poskupljuje, uslovi rada su sve lošiji, a plate prosvetnih radnika sve manje. To je isti scenario po kojem je sistematski urušavano zdravstvo. Sada se krune prosveta i nauka. Ne može to bez posledica. Zato i zagovaram formiranje koalicije „Škola bez nasilja“ kao izraz otpora, odgovor na trenutnu situaciju, da osećaj nemoći zamenimo akcijom i borbom za novu šansu da živimo pristojno, zdravo i dostojanstveno. Uprkos svemu, Srbija može biti dobro mesto za odrastanje. Može biti društvo u kojem sva deca imaju bezbedno detinjstvo i šansu za razvoj. Osnovna ideja je da se u svim gradovima osnuju grupe „Škola bez nasilja“, koje će delovati u svojim zajednicama. Moje kolege i ja spremni smo da im u tome pomognemo, a građani će sami određivati prioritete u svom gradu. Cilj je da se u svim sredinama pokrenu programi primarne, sekundarne i tercijarne prevencije – ono što je do sada državna uprava u potpunosti zanemarila. Neće biti nikakvih promena ka uređenom, demokratskom društvu i evropskim integracijama ako kao društvo i država ne naučimo da brinemo o svojoj deci i mladima. Uz to, obrazovanje mora biti usmereno ka potrebama mladih, a ne da, kao sada, škola bude u službi interesnih grupa kojima je profit i eksploatacija ključna ideologija. Pored toga imamo i puno drugih problema. Bilo kojeg dana sanitarna inspekcija mogla bi da zatvori skoro trećinu škola u Srbiji zbog katastrofalnih higijenskih uslova. Važna je digitalizacija, ali je važna i kanalizacija. U školama otpadaju plafoni. Po brizi za talente Srbija je na pretposlednjem mestu u Evropi. Moramo drastično smanjiti broj učenika po odeljenju. Ključno je pitanje, za početak, uspostavljanje bezbednih uslova za rad u školama i neutralizacija ogromnog sistematskog i kulturalnog nasilja nad decom i mladima. Neko će možda reći da je ovo dobra, ali skupa ideja. A odakle javnim preduzećima novci da svake godine milionima evra sponzorišu jedan ili dva sportska kluba? Srbija svake godine u državnom budžetu ostane bez više od milijarde evra zbog korupcije. Samo deseti deo toga rešio bi mnoge probleme u obrazovanju na duge staze. Država je 2013. uzela dva miliona evra kredita za izgradnju toaleta u školama po Srbiji. Program nikada nije realizovan, a mi smo morali da plaćamo još i kaznu zbog neutrošenog kredita. Tako su škole ostale bez toaleta, a budžet države bez para. Država koja planira da potroši više stotina miliona evra za novi nacionalni stadion nema 950.000 evra da obezbedi besplatan prevoz do škole za svu decu iz ruralnih sredina i zaselaka. Broj dece iz siromašnih porodica koja prerano napuštaju školovanje povećao se sa šest na 12 odsto i stalno raste. Problemi u obrazovanju i zdravstvu ne postoje zato što smo siromašni, nego smo siromašni zato što imamo pogrešne prioritete u državnom budžetu. Odluke o javnom budžetu ne smeju se donositi u uskim krugovima interesno povezanih političara i lobi grupa. Posebno kada su u pitanju problemi prosvete i zdravstva. Uostalom, primarna i sekundarna prevencija su najefikasnija i najbolja investicija za svako društvo željno budućnosti. Program Škola bez nasilja osnovao sam još 1994, kada sam radio kao učitelj u Pančevu. Program ima za cilj prevenciju institucionalnog nasilja nad decom i mladima i vršnjačkog nasilja. Taj problem u međuvremenu je toliko narastao da se ne može kontrolisati i prevenirati samo u okviru škola. Celo društvo je zahvaćeno najtežim posledicama. Kada je napuštao ministarsko mesto, Srđan Verbić je na poslednjoj konferenciji za medije rekao da je najvažnija stvar za budućeg ministra prosvete da se izbori sa problemom nasilja u školama. Nažalost, on je previše kasno uvideo značaj ovog problema, a njegov naslednik Mladen Šarčević ga nije poslušao. Deca i roditelji su prve žrtve nasilja koje generišu nesposobne nadležne institucije. Potrebno je da napravimo intersektorsku saradnju i da se u program prevencije nasilja uključe i studenti, penzioneri, roditelji, sindikati, mediji, sportski klubovi, banke, pošte, mesne zajednice... Naravno i kompanije koje brinu o društvenoj odgovornosti. Ili fondacije. Ako žele da pomognu, svi su dobrodošli. Pre deset godina za Politiku sam napisao tekst sa naslovom Jedan učitelj ili deset policajaca u kojem sam konstatovao da smo samo sticajem srećnih okolnosti uspeli da do tada izbegnemo ubistvo u školi vatrenim oružjem. Pre pet godina u doktorskom radu „Prevencija oružanog nasilja adolescenata u Srbiji“ ponovo sam upozorio da nije pitanje da li će se skul-šuting u Srbiji desiti, već kada i u kojoj školi. Meni je to, nakon višegodišnjeg istraživanja, još tada bilo jasno. Takođe sam napravio i program prevencije oružanog nasilja adolescenata. Užasno mi je žao što su nadležne institucije to ignorisale. Kao što sam pre trideset godina, radeći kao učitelj, jasno video potrebu za programom prevencije vršnjačkog nasilja Škola bez nasilja, kao što sam pre pet godina jasno video neophodnost pokretanja programa prevencije oružanog nasilja adolescenata, danas mogu reći da problemi sa kojima će se naše društvo suočiti za nekoliko godina još uvek nisu ni na horizontu nadležnih institucija, koje ne rešavaju ni postojeće probleme. U više navrata sam nudio saradnju Ministarstvu prosvete. Želeo sam da pomognem u programu prevencije oružanog nasilja jer sam video da u Ministarstvu ne postoje dovoljni kapaciteti i kompetencije, a verujem da bi moje znanje i iskustvo mogli biti od značajne pomoći. Nažalost, nikada nisam dobio odgovor. Zapravo odgovor je bilo ignorisanje. Izuzetno mi je žao zbog toga. Vlada Srbije je 2020. formirala i Radnu grupu za prevenciju i suzbijanje nasilja u školama, kojoj predsedava premijerka Ana Brnabić. Biće interesantno videti kako će sarađivati Ana Brnabić kao predsedavajuća te radne grupe sa Anom Brnabić koja koordinira „Savet za sprečavanje vršnjačkog nasilja“. Ovo su preozbiljni problemi i posledice da bi ih rešavali laici i post festum formirane radne grupe. Zaista je potrebno da se eksperti bave ovim pitanjima kako problem ne bi ponovo postao samo novi ciklus političke agende. Briga o deci i mladima je neprikosnoven zadatak svih nas i smatram neophodnim, čak presudnim da eksperti ne samo podrže već budu nosioci programa i realizacije. Prevencija nasilja nad decom i mladima i vršnjačkog nasilja mora biti apsolutan prioritet i izvan bilo kakvih ideoloških razmirica pozicije i opozicije. Presudno je pitanje koga će vlast angažovati da rešava problem nasilja u školama. Ovih dana smo u medijima gledali i slušali brojne eksperte. Bilo je, i to nemalo, i onih čije nastupe procenjujem kao neodgovorne jer su javnosti davali pogrešne, čak i štetne savete. Izuzetno je bitno kako ćemo razgovarati o onome što se desilo u školi „Vladislav Ribnikar“ i u selima Malo Orašje i Dubona. Saglasan sam da posle ovoga mnoge stvari više neće biti kao do sada, ali to još uvek nije garancija da nećemo nastaviti da se ponašamo kao do sada. Ministarstvo prosvete je i dosad imalo razne pokušaje da se bavi prevencijom vršnjačkog nasilja. Imaćemo dodatni problem ako budemo ponovo angažovali one psihologe koji su i do sada ne samo bili neuspešni, već su čak nanosili štetu programima prevencije. Jedna od mera vlasti je prisustvo većeg broja policajaca u školama. Hajde da tu tezu malo razvijemo – zašto ne policajac na svakom spratu škole? Da li je to vizija društva u kojem želimo da živimo? Da li je prisustvo policije u školskom dvorištu poruka da je škola bezbedna sredina, ili obrnuto? Kao kratkotrajna mera u ovom trenutku je to u redu. Šta ćemo da uradimo da to promenimo? Da jednoga dana možemo reći: više nije potrebno da policajci dežuraju 24 sata u školskom dvorištu? Sudeći po onome što radimo, pre se može očekivati da će nam za nekoliko godina stvarno biti potrebna policija i na svakom spratu škole. Dosta se u poslednje vreme priča i o konfliktima roditelja i nastavnika, a oni su na istoj strani, imaju iste potrebe i želje. Tenzije koje postoje posledica su loših obrazovnih javnih politika i nebrige za obrazovanje, u suštini za decu, koja potiče od državne uprave. Škole se moraju vratiti lokalnim zajednicama, a direktori škola moraju biti odgovorni roditeljima, nastavnicima i lokalnim zajednicama mnogo više nego ministru. Nikada ranije, osim u ratnim godinama, deca i mladi nisu se suočavali s toliko izazova i prepreka za zdravo odrastanje kao danas. Istovremeno, institucionalne podrške roditeljima, deci i mladima sve je manje. Ukidaju se jedna po jedna socijalna i zdravstvena mera, nestaju klubovi, domovi i programi sa sadržajima za decu i mlade. Zamenjuju ih komercijalizovani, konzumentski i kriminalizovani sadržaji. Ne može to bez posledica. Autor je docent Evropskog centra za mir i razvoj Univerziteta za mir UN, doktorirao na temu „Prevencija oružanog nasilja adolescenata u Srbiji“, a 1994. pokrenuo program Škola bez nasilja