Prvi put bez Mila na glasanje

Raspuštanje jedva funkcionalne Narodne skupštine Crne Gore i potonje raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora zakazanih za 11. jun bilo je za bivšeg predsednika Crne Gore slamka spasa u finalu kampanje za predsedničke izbore. Cilj Mila Đukanovića, opšti je konsenzus, bila je mobilizacija glasača koja bi u referendumskoj atmosferi o zapravo lažnoj dilemi – za suverenitet Crne Gore ili njenu zavisnost od Beograda, a možda i Moskve – dali veću podršku da se ni evropski put ni predsednik ne promene; u potonjem slučaju, ni posle tridesetak godina vršenja najviših državnih funkcija. Posle drugog kruga predsedničkih izbora 2. aprila bilo je jasno da se gambit lideru Demokratske partije socijalista nije isplatio – pri izlaznosti od 70,14 odsto, 58,9 odsto birača dalo je glas Jakovu Milatoviću, do tog trenutka drugoj opciji za kandidata iz i dalje vanparlamentarnog Pokreta „Evropa sad!“. Iako se o pomenutim predsedničkim izborima pričalo kao o nekoj vrsti raskrsnice u crnogorskoj društvenopolitičkoj stvarnosti, to bi se pre moglo reći upravo za parlamentarne izbore koji se održavaju za tri dana, a za koje je već prijavljeno 15 izbornih lista. Jer, na njima će se skoro sigurno desiti otklon ne samo od politike DPS-a, nego i od dosadašnjeg sagledavanja tamošnjeg političkog života gde su s jedne strane Srbende, a s druge Montenegrini. To račvanje počelo je u avgustu 2020. kada je koalicija oko DPS-a prvi put posle tri decenije, a usled usvajanja kontroverznog Zakona o slobodi vjeroispovijesti, izgubila skupštinsku većinu, doduše za malo – i dalje je pojedinačno bila najsnažnija parlamentarna opcija. No, masovne litije koje su počele kao protestne šetnje vernika Srpske pravoslavne crkve zbog podržavljenja imovine SPC, koja je bila u državnom vlasništvu pre 1918. godine, prerasle su u još masovniji revolt svih građana nezadovoljnih višedecenijskom, korupcijom obremenjenom vladavinom DPS-a. S obzirom na okolnosti, druga najzastupljenija politička formacija u Skupštini bila je prosrpska lista „Za budućnost Crne Gore“ koju su činile koalicije Demokratski front, Narodni pokret, Socijalistička narodne partija, uz još četiri manje organizacije. Bez obzira na veliku podršku, u novoj, ekspertskoj vladi koju je formirao univerzitetski profesor Zdravko Krivokapić, inače nosilac izborne liste, za DF nije bilo mesta; kažu mnogi, zbog sugerisanja zapadnih ambasadora. Iz redova trećeplasiranih Demokrata je na čelo Narodne skupštine stupio njihov lider Aleksa Bečić, dok je Ujedinjena reformska akcija s 5,5 odsto osvojenih glasova iznedrila Dritana Abazovića kao u poslednje tri godine verovatno najagilnijeg, ali i najkontroverznijeg političara, što je u datoj konkurenciji bilo prilično teško postići. Jer, koliko god pad vlade Zdravka Krivokapića, koji je usledio zbog brojnih trvenja među često nepomirljivim pobednicima (uostalom, njeno nepoverenje su izglasali URA i DPS), zbog bliskosti premijera sa SPC, ali i zbog institucionalne blokade zemlje koja se belodano videla na primeru paralize Ustavnog suda, bio očekivan, ono što je usledilo bilo je za mnoge neočekivano. Manjinsku vladu su u aprilu prošle godine uz podršku poraženog DPS-a formirali URA i SNP, kao slabije među pobedničkim opcijama iz 2020. godine, uz učešće manjinskih stranaka i Socijaldemokratske partije. U avgustu mesecu, Abazovićeva vlada je pala kada joj je podršku uskratio DPS, i to zbog potpisivanja Temeljnog ugovora sa SPC, kojim je trebalo da se okončaju tenzije između crnogorskih vlasti i najsnažnijeg političkog aktera među nestranačkim organizacijama. Đukanovićeva partija je ovaj događaj okarakterisala kao udaljavanje od Evropske unije, premda je Abazović preduzimao korake koji bi se lakše mogli opisati kao skretanje s puta za Brisel – recimo, zagovaranje usvajanja tzv. antimafija zakona koji je na papiru trebalo da olakša sticanje nelegalno sticane imovine, a koji je sadržao odlike revanšizma, ali i mogućnost abolicije za određene. Tome valja pridodati i talase hapšenja nekadašnjih zvaničnika i saradnika Mila Đukanovića, grčevitu borbu za sektor bezbednosti, kao i apsolutnu nemogućnost crnogorskog parlamenta da, sve do februara ove godine, Ustavni sud izvede iz blokade. Tada je – priča se, na „gurku“ zapadnih partnera – izabrano troje od četvoro nedostajućih sudija, čime su ostvareni preduslovi za normalizaciju rada države. Pre toga, međutim, u oktobru 2022. godine, održani su lokalni izbori u Podgorici i trinaest crnogorskih opština koji su, može biti, indikativni i za potrebne prognoze predstojećih parlamentarnih. Iako su mediji lokalne izbore opisivali kao sudar dva sučeljena bloka – onog oko DPS-a s jedne strane i onog oko DF-a s druge – kao najveći pobednici izašla je treća opcija: Pokret „Evropa sad!“ koji su oformili Krivokapićevi ministri ekonomije i finansija, Jakov Milatović i Milojko Spajić. NJih dvojica su u junu 2022. godine oformili organizaciju kojoj su naziv dali po nazivu reforme koju su sproveli iz ministarskih fotelja, a koja je ukidanjem poreza i doprinosa za zdravstvo realne zarade povećala za u proseku tridesetak odsto. DPS je na lokalnim izborima izgubio u jedanaest opština, a najveći uspeh ostvario je upravo PES!, osvojivši vlast u glavnom gradu. U poslednjim danima prošle godine, desio se još jedan događaj koji je uticao na ishod predsedničkih, a izvesno će uticati i na rezultate predstojećih parlamentarnih izbora: kako bi tehnička vlada Dritana Abazovića mogla da nakon u tom trenutku četiri meseca rada bez podrške bude raspuštena, u čudnim je okolnostima, a neki kažu i protivustavno, promenjen Zakon o predsjedniku, kojim je tada i dalje aktuelnom šefu države Đukanoviću uskraćeno pravo da bira novog mandatara. Ta je nadležnost prebačena na Skupštinu i za novog premijera je predložen Miodrag Lekić, diplomata iz vremena Savezne Republike Jugoslavije i prvi predsednik DF-a. Pregovori o formiranju nove vlade su veličanstveno propali, a Đukanović je taj neuspeh delom iskoristio kao izgovor za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. Sada, skoro tri godine nakon što je DPS izgubio većinu u Skupštini, čini se da je Gordijev čvor koji je vezivao predsednika, ostatak izvršne vlasti, parlament i pravosuđe konačno blizu razvezivanja. To bi značilo i da je Crna Gora na pragu ispunjenja preduslova za normalizaciju političkog života. Ipak, to nipošto ne znači da treba očekivati istu, a možda ni sličnu raspodelu snaga kao 2020. godine. Za početak, osipanje interesne grupacije kakva je s vremenom DPS postala bilo je neminovno nakon relativnih poraza u tri izborna ciklusa u tri godine. NJene stožerne narative – evrointegracija, vladavina prava, uz ekvidistancu s Beogradom – preuzele su druge opcije čije političko preživljavanje ne zavisi od produbljivanja društvenih podela. Još važnije, PES, Demokrate i URA su to učinile dovoljno ubedljivo da glasače uvere da Crna Gora neće nestati preko noći sve i da s političke scene potpuno nestanu i DPS i Đukanović. Zato se donedavnim praktično apsolutnim vladarima sada predviđa osetan pad osvojenih glasova, kao i skliznuće u debeo opozicioni hlad. Isto važi i za arhineprijatelje DPS-a u vidu prosrpskih snaga. Uostalom, kako govoriti o ugroženosti srpskog etnosa ako na vlasti više nisu oni koji su etničke podele najviše i stvarali? Nakon što Andrija Mandić kao jedan od lidera DF-a nije uspeo da ubedi glasače na predsedničkim izborima da se iz odežde miljenika Beograda preobukao u odelo pomirljivog, umerenog političara najviše zainteresovanog za mirnu budućnost Crne Gore – uprkos intervencijama samog Đukanovića, koji je Mandića „nameštao“ za drugi krug – DF se raspao. Nebojša Medojević je najavio da će njegov Pokret za promjene na izborima nastupati samostalno, da svađa među liderima koalicije ne postoji, uprkos glasinama, te da je nakon decenijskog rada na srpsko-crnogorskom pomirenju došlo vreme da nekadašnji saradnici ka istom cilju idu različitim putevima. Listu „Za budućnost Crne Gore“ će na predstojećim izborima predvoditi Milan Knežević, čije je učešće na mitingu SNS-a „Srbija nade“ imalo začudne tonove; recimo, kada je rekao da će kao premijer Crne Gore povući priznanje Kosova. Treći politički pol u Crnoj Gori očigledno se formira oko PES!, URA i Demokrata, s tim što su poslednje dve organizacije odlučile da na izborima nastupe zajedno, uprkos Bečićevim ranijim optužbama da Abazović čini izdaju izglasavanjem nepoverenja vladi Zdravka Krivokapića. No, partijska i parlamentarna politika ne trpi zađevice i to je možda nekakav znak sazrevanja. Zajedno neće strahovati za prelazak cenzusa, a s druge strane okupljaju dovoljan broj glasača da u posleizbornoj kombinatorici predstavljaju važan faktor u izgradnji države. Abazović će izvesno nastojati da sa između četiri i pet odsto glasova koje može da naparbiči i dalje bude osovina izvršne vlasti i da zauzme neko od ministarstava represije ili diplomatije; uostalom, istu je agilnost pokazao i od 2020. godine, s praktično istim nivoom podrške. Što znači da će na koncu sve najviše zavisiti o PES!, koji imaju prednost u odnosu na oponente, bili oni budući saradnici ili protivnici, samom činjenicom da su jedno obećanje poreskom reformom već ispunili. Ne bi predstavljalo iznenađenje da Spajiću na koncu pripadne obaveza formiranja vlade. Milatovićevi prvi koraci s mesta predsednika Crne Gore pokazuju spremnost na saradnju i razgovore, kako u pogledu pristupanja Otvorenom Balkanu („mnogo je bolje rješenje nego zatvoreni Balkan“, rekao je), tako u pogledu funkcionisanja donekle suprotstavljene zapadnobalkanske četvorke, koju Crna Gora čini zajedno s Kosovom, Albanijom i Severnom Makedonijom kao državama koje su evrointegracije stavile na vrh liste spoljnopolitičkih prioriteta. Oponenti PES!, uglavnom iz redova DPS-a i njegovih partnera, ekonomski program ove organizacije, koji predviđa prosečnu platu od 1.000 i manimalnu penziju od 450 evra, proglašavaju za jeftini populizam; ne mogu li se, međutim, i drugi narativi u poslednjih desetak godina opisati istim rečima? Stefan Slavković