Čovek na meti

Ne pamtim da je Beograd ikada bio tako vreo kao te septembarske noći kada je u Narodnom muzeju otvorena velika izložba Miće Popovića, „Od materije do materijala“. Kao ugrejani vosak, cedio se znoj niz lica i tela ljudi, što su se, uhvaćeni u crno-sivi zagrljaj slika Miće Popovića, stiskali kao zrna u naru. I ovoga puta na izložbu velikog slikara došao je ceo Beograd. Svaka njegova izložba, koliko god da ih je bilo, bila je događaj. Dugo sam posle, tražeći spas od vreline, sedela na kalemegdanskoj klupi sa prijateljima, gledajući u crne obrise novobeogradskih solitera. Nismo govorili o slikama Miće Popovića i galeriji njegovih likova, nego o likovima iz našeg okruženja, koji su trgovali skromnim podacima iz svoje tanušne biografije i koji su unovčili i najmanji ljudski protest, uzdižući ga do patetike stradalništva. Tema je, verovatno, podsvesno došla kao emotivni odgovor na životopis ovog velikog slikara koji je živeo kako je i stvarao – slobodno, ne obazirući se na uslove, okolnosti i zadatosti vremena. Ne hajući za pretnje, osporavanja i kazne. Otuda je zabrane i osporavanja primao u stilu: svako neka radi svoj posao! A doživeo je, kao retko koji umetnik, da mu bude zabranjeno ili osporeno gotovo sve čega se dotakao. Zabranjena mu je izložba. Zabranjen mu je film. Osuđena knjiga. Oduzimane nagrade. Čak su i intervjui koje je davao bili predmet rasprave komiteta partije. Ipak, kao da ga se sve to nije ticalo: ustajao je rano, u samo svitanje, nameštao bi svoj štafelaj i govorio: nijedan dan bez umetnosti. Naslikao je nekoliko hiljada slika, imao stotine izložbi u zemlji i svetu, režirao filmove i pozorišne predstave, radio scenografije, kostime, maske, pisao romane, eseje i putopise. Doživeo apsolutni slikarski rekord da mu na izložbu dođe pola miliona posetilaca. Bio je profesor na američkom univerzitetu, a kako to duhovito i oporo kaže njegov prijatelj Mihiz, „na njegovoj zavičajnoj Likovnoj akademiji u Beogradu, ne samo da nije mogao da bude profesor, no ni đak – izbačen je sa drugog semestra“. Bio je čovek na meti, takva mu je, uveren je, uloga dodeljena. Zato je povodom oduzimanja nagrade Politike iz Fonda Vladislava Ribnikara, sedamdeset i prve godine rekao: „Neprijatelji i služe da bi se održala tenzija političke borbe, koja uz put služi kao pokriće za neuspehe u upravljanju državom. Ako pravih neprijatelja nema dovoljno, oni se moraju izmisliti. Tako ljudi na meti vrše određenu građansku dužnost, koja im je, doduše, dodeljena mimo njihove volje, ali tu dužnost oni, uz olakšanje koje pruža navika, nastavljaju da obavljaju bez roptanja.“ Danas ga možete sresti na putu između Studentskog trga gde stanuje i zgrade Akademije gde mu je atelje. „Ne bih umeo da provedem dan, ne bih umeo uopšte da živim bez ovog prostora. Taj miris boje koji vas dočeka u ateljeu, tako vas napuni nekom slašću da jedva čekate da ga ponovo doživite. Farba je dragocena i zdrava materija. Zaista ne mogu da zamislim nijedan dan bez umetnosti.“ Mića Popović je rođen u Loznici pre sedamdeset godina. Od oca „koji se vratio iz Prvog svetskog rata da ovde učiteljuje i majke koja je sirotovala u čestitoj i osiromašenoj familiji Čvorića“. U Loznici i Banji Koviljači živeo je četiri godine i tako ostao bez pravih sećanja i uspomena na koje bi se pozivao. A onda se porodica Popović preselila u Beograd. „Otac je u mladosti potrošio zamašno imanje na potpisivanje menica rođacima i prijateljima, kojima kasnije nije padalo na pamet da svoje novčane obaveze sami izmiruju već su tu dosadnu i neprijatnu dužnost prepustili mom ocu. Sećam se njegovih premorenih čukljevitih i žuljevitih nogu u lavoru sa mlakom vodom i pocepanih čarapa koje majka nije stizala da okrpi. Očeva neobična i tragična smrt, učinila je da ga moja ljubav u sećanju neprekidno ulepšava, kao što skulptori glade svoje najmilije delo i podižu mu sjaj.“ Mića Popović se seća da je u kući po ceo dan crtao i bojio zato što nije znao šta će sa sobom. Pošto je bolje slikao od druge dece, đaci su mu plaćali po dinar za akvarel ili pastel, tako da je već u drugom razredu imao svoj nedeljni prihod. U petom razredu naslikao je u pastelu nekakvu noćnu kafanu i prodao je jednom bogatom dečaku za deset dinara. A već trideset i devete godine tri njegova rada našla su se na reprezentativnoj izložbi u Paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu. Sedamnaestogodišnji dečak ih je krišom poslao i žiri ih je primio. Sećajući se, ipak, svojih pravih slikarskih početaka, Mića Popović osvežava uspomene na svoja letovanja blizu Ivanjice, gde je upoznao slikara Svetolika Lukića. „S njim sam svako jutro odlazio u pejzaž, od njega sam dobio i prve pouke. Sećam se da me je, negde pred rat, vodio u atelje kod Lubarde. Bilo je to u nekoj školi u Dušanovoj ulici. Valjda je bila topla jesen, pa je Lubarda svoje veliko platno slikao u kratkim gaćama. Kad me je video rekao je: „A, ti ćeš da budeš slikar? E, pa onda moram da te upozorim da je za vreme kneza Miloša donet zakon da se slikarima i psima zabranjuje ulazak na dvor. Da znaš da taj zakon nikada nije stavljen van snage.“ Maturirao je četrdeset i prve godine, nekoliko dana posle okupacije. Pošto je njegov otac odveden u ropstvo, razumeo je da, kao stariji sin, treba da preuzme ulogu hranioca porodice. Radio je kao zidar, kao kelner i kao kasir, a onda „bežao u svoj improvizovani atelje, u jedan sobičak kraj kujne u stanu, i tu crtao i slikao do samozaboravljanja“. Ceo rat, objasniće kasnije, proveo je u neprekidnom ratovanju sa samim sobom. A njegova mladost to su „godine prinudnih radova, godine lopata, ašova, snega, znoja“. Nije mogao da podnese da u zavetrini štaba divizije, kao ratni slikar, crta monstr-portrete Marksa, Engelsa, Staljina i Lenjina, pa je podneo zahtev načelniku propagandnog odeljenja za odlazak na front. A kad je ovaj to odbio, Mića Popović se sa zahtevom obratio lično Koči Popoviću. Posle razgovora Koča mu je odobrio odlazak na front. Na frontu se upoznao sa slikarem Stojanom Ćelićem. Zajedno su na kolenu pravili skice boraca i ratnih linija. U jurišu na Gračanicu Mića Popović je ranjen i u brigadnoj bolnici upoznao komesara bolnice Živorada Stojkovića. „Sećam se da sam jednom, kad se bolnica premeštala, ležao u volovskim kolima, čitajući Kročeovu Estetiku. Živorad mi je prišao i pitao me: `Šta misliš druže, kakva je to knjiga?` Rekao sam mu: `Možda malo suviše miriše na idealizam!`. Žika je uzvratio: `Neće biti da baš miriše!` Tu smo se prvi put razumeli.“ Na Likovnu akademiju upisuje se 1946. godine u klasu profesora Ivana Tabakovića, jer je beogradska Akademija, za razliku od zagrebačke, bila zatvorena za vreme okupacije. Tako da su neki slikari iz Popovićeve generacije u Zagrebu već bili završili studije. „Oni su već kao gotovi slikari počeli da se bave tom profesijom, dok smo mi kao matori cipovi počeli da učimo ono što se uči u mladosti.“ I već četrdeset i sedme godine grupa studenata Akademije likovnih umetnosti iz Beograda napušta svoju klasu i odlazi u Zadar. Bio je to, za to vreme, veliki incident, koji nije izbegao žestoke političke kvalifikacije i odmazdu. „Mnogi istoričari umetnosti, koji pišu i govore o zadarskoj grupi, preterano politiziraju njen slučaj – uveren je Mića Popović. – Preterano se taj odlazak stavlja u kontekst pobune. Pošteno rečeno, Zadar to sve nije bio. Mi nismo imali nikakvih pobunjeničkih ideja ni programa. Odlazak u Zadar usledio je zbog nedostatka prostora za slikanje i crtanje na tadašnjoj beogradskoj Akademiji. Odlazak u Zadar, u živu prirodu, značio je otpor okoštalom studiranju, i mi smo se tamo osećali ne samo politički nego u svakom smislu slobodnim. Učenici zadarske grupe jednostavno su voleli da slikaju. A to je bilo, za to vreme, pobuna i jeres.“ U zadarskoj grupi našli su se pored Miće Popovića, Bora Grujić, Bata Mihailović, Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Mileta Andrejević, LJubinka Jovanović i Vera Božičković. Tu su bili i student književnosti Borislav Mihajlović Mihiz i student klarineta, kasnije slikar, Kosta Andrejević. Živeli su kao komunari u jednoj napuštenoj kamenoj kući. Novac su stavljali u zajedničku kasu i trošili ga za hranu. Devojke su imale zadatak da sa štapovima, na čijem su vrhu bili ekserčići, idu u potragu za pikavcima, koje su kasnije prepakovali u novinski papir i tako dolazili do cigareta. I dok su oni u Zadru slikali, u Beogradu su omladinski dušebrižnici inicirali, a vlasti Akademije prihvatile, da se mladi odmetnici izbace sa fakulteta. Posle su svi vraćeni u klasu, izuzev Miće Popovića. Ipak, profesor Ivan Tabaković je svakoga dana dolazio kod Miće Popovića u stan da mu koriguje crtež ili sliku. „Tako sam, kao u nekim starim vremenima velikih poglavica, bio privilegovan da imam svog ličnog profesora slikanja i crtanja.“ Skrovište za mlade intelektualce tadašnjeg Beograda bila je studentska soba u Siminoj ulici broj 9a. U svojim uspomenama Dobrica Ćosić je zabeležio: „Naše leglo i pozornica bila je jedna velika soba u Siminoj 9a, odmah preko puta zloglasne Glavnjače. Dakle, preko puta tamnice i zatvora govorilo se najslobodnije u Beogradu. Tu su se rušile sve svetinje i autoriteti. Tu smo se do izbezumljenja i gađenja mučili za nekakve istine o našoj stvarnosti. Tu smo se gušali oko socijalističkog realizma i slobode stvaranja. Tu su se okupljali ambiciozni, daroviti i duhoviti nezadovoljnici i njihovi poštovaoci“. Tu je dolazio svako ko je želeo nešto `zabranjeno` i `nepravilno` da kaže o novoj vlasti i umetnosti koja se u tim danima stvarala. Tu se više od svega na svetu prezirala i ismejavala ljudska glupost.“ A svoj prvi dolazak u Siminu 9a Mića Popović opisuje: „Zatekao sam ovakvu scenu: Borislav Mihajlović, koji ni tada nije imao više od dvadeset i pet kila, jaši na leđima Dejana Medakovića, koji je i tada bio snažan kao i sada, i pišu, na taj način, dramu o Beogradu za jedan konkurs. Ta drama je dobila prvu nagradu na anonimnom konkursu, ali, naravno, nikada nije izvedena.“ Borislav Mihajlović Mihiz pamti da je Mića Popović „na ove opijumske seanse reči i ideja, dolazio posle bar dvanaest sati napornog slikanja i nekako kao odsutan. Sedeo bi skrajnut, pušio mnogo i uvek one najjeftinije, najoštrije cigarete što ih puše seljaci, nosači i lučki radnici, i dugo ne bi uzimao reč... I svi kao da su govorili njemu i čekali njegov sud. A on bi ga davao retko i samo onda kad je zaista imao šta da kaže“. Prvu samostalnu izložbu priredio je 1950. godine u Beogradu u Umetničkom paviljonu na Malom Kalemegdanu, posle koje je dobio stipendiju za boravak u Parizu. U Francusku odlazi sa suprugom Verom Božičković, kojom se oženio godinu dana ranije. Bili su studenti. Vera je studirala na Akademiji, Mića kod kuće. Pariz je za bračni par umetnika bio stvaralački izazov. Tu su se upoznali sa stvaralaštvom beznađa i besmisla, sa enformelom. „U Parizu sam imao atelje“, seća se Mića Popović, „koji sam dobio od prijatelja, francuskog slikara. A kad je on, zbog finansijskih razloga, morao taj atelje da ustupi poznatom mimičaru Marselu Marsou, moj galerista Helebrant predložio mi je da odem na ostrvo Brea u Bretanji. Ostrvo Brea je moja najlepša i najromantičnija uspomena. To je fascinantan predeo gde plime i oseke stvaraju čudesne svetove na tlu.“ Na ostrvu Brea živeo je sa Verom. Lovili su školjke, slikali trupine razlupanih brodova i družili se sa prijateljima slikarima, francuskim bračnim parom, koji su živeli u Indiji... pričali su o zen-budizmu i slušali strašnu jeku talasa dok se povlače. „Ti naši prijatelji iz Indije, te ogromne oseke, kada na plažama ostanu, posle povlačenja okeana, čudesni oblici, kod Vere i kod mene izazvali su one prve impulse da se počnemo baviti slikarstvom kao materijom.“ Posle dve godine, najpre Mića Popović, pa potom i Vera, izlaze u javnost sa prvim enformel slikama. Po povratku iz Pariza živeli su kao i mnogi drugi slikari, na Sajmištu. A Sajmište je kroz istoriju menjalo svoje namene: najpre je bilo prihvatilište za folksdojčere prispele iz raznih zemalja, sedište organizacije TOT, koncentracioni logor i stratište, štab omladinskih radnih akcija i konačno umetničko utočište za slikare koji su tražili svoj prozor u svet. Ostaće zabeleženo da je u ateljeu Miće Popovića na Sajmištu izvedena predstava Čekajući Godoa. Naime, posle zabrane pozorišne predstave, neposredno pred njenu premijeru, uz obrazloženje da je ta vrsta teatra bezidejna, morbidna i štetna, doneta je tajna odluka da se ona izvede u ateljeu kod Miće Popovića. Mića je, za tu priliku, zajedno sa slikarom Mariom Maskarelijem, napravio jednostavan Beketov dekor i u ateljeu na Sajmištu su LJuba Tadić, Rade Marković, Mića Tomić i drugi glumci odigrali, s velikom ozbiljnošću, svoju premijeru. Beketov antidramski tekst tako je prvi put izveden u jednoj socijalističkoj zemlji. „Predstava je, sećam se, krenula sjajno. A onda je u pola predstave, u pravom času, počela oluja. Nestalo je struje. Upalili smo sveće. Munje su sevale i povremeno bleštavo osvetljavale scenu. Tukli su gromovi iznad same zgrade. Finale predstave bilo je, jednostavno, veličanstveno.“ Možda se baš te večeri i sam Mića Popović zarazio pozorištem. Kasnije, uz mnoge scenografije i kostime koje je napravio za pozorište, u Ateljeu 212, sa velikim uspehom, režirao je i Vitrakovog Viktor ili deca na vlasti. Mića Popović napušta enformel u slikarstvu i počinje ciklus slikarstvo prizora u kome sve vrca od ironije i apsurda, u kome je on tribun, ili kako se govorilo, angažovani umetnik. „Čak je i najžešća apstrakcija“, objašnjava Popović, „enformel, slikarstvo materije, u ono vreme, u našem društvu, važilo za angažovanu umetnost, jer je pseudosocijalističko društvo želelo lepe slike, a ne opake udare kakve su izazivale enformel slike. Još drastičniji je slučaj sa novom figuracijom kojoj sam ja pripadao.“ Slikarstvo prizora bilo je oštra kritika sistema. U njemu je tri decenije glavni junak Gvozden. Na slikama Miće Popovića Gvozdena vidimo na železničkoj stanici, u vagonu, na klozetu, na klupi kako spava i sanja pse, vidimo kako ga preskače čovek u crvenoj košulji, vidimo ga u bordelu, pred zidom. Ko je Gvozden? „Gvozden je čvrst i ozbiljan borac u mom filmu Delije, a čvrst, ozbiljan i nesnalažljiv radnik u posleratnom periodu koji je otišao trbuhom za kruhom u sredinu koju nije shvatao i nije voleo. Moj Gvozden je bio tragična i ćutljiva ličnost. Baš zato što je bio bez reči, bio je odličan model za moje slike. A njegov lik sam pozajmio od velikog glumca Danila Stojkovića.“ Zbog Svečane slike, na kojoj je Tito sa suprugom u društvu holandskog kraljevskog para i princeza, 1974. godine zabranjena je izložba Miće Popovića u Kulturnom centru u Beogradu. Kad god se pomene ta slika Mića Popović se seti tog popodneva kada je završio postavku i pripremao izložbu za otvaranje. „Usisavajući prašinu, čistačica je stigla i do Svečane slike. Stala je ispred nje i iskreno se diveći rekla: `Jao što je to lepo, kako su oni divni. Blago vama što ste to naslikali, postaćete bogat čovek.` Zatim je nastavila da čisti i došla do slike na kojoj su naši radnici, gastarbajteri u vozu za Nemačku. Jedna mnogo tužna, čađava slika. Stala je ispred nje, pogledala je, pa se okrenula prema Svečanoj slici, pa prema meni i rekla: `A, sad razumem!`“ Tačno nedelju dana pošto se Kongres SKJ izjasnio za „načelo slobode umetničkog stvaranja“ u Beogradu je prvi put posle oslobođenja zabranjena jedna izložba slika. Pošto nije hteo da povuče Svečanu sliku izložba je zabranjena, i Mića Popović je svojih 125 radova vratio u atelje. Zabrane nisu zaobišle ni filmsku aktivnost Miće Popovića. NJegov film Delije je zabranjen, a film Čovek iz hrastove šume napadnut kao pročetnički. „Nije to bio pročetnički film. To je film o tragediji ljudske samoće i o dvoseklosti ljudskih karaktera. Kad sam napravio drugi film, čije sam ideje smestio u vreme Prvog srpskog ustanka, zamereno mi je da se bavim biologizmom i film je oštro napadnut. Ne bih se ja tako uporno bavio filmom da nisam imao velike slikarske dileme. To pada u vreme kada sam iz apstraktnog slikarstva prelazio u figurativno slikarstvo, koje nije bilo samo povratak na figuraciju, nego ulazak u direktnu figurativnu konfrontaciju sa društvom, njegovim apsurdima i nonsensima. I danas mislim, na primer, da je moj film Hasanaginica anticipirao događaje koji se danas dešavaju u nesrećnoj Bosni.“ Tih godina gotovo svako pojavljivanje Miće Popovića bilo je incident. Posle izložbe u Cvijeti Zuzorić osamdesete godine, smenjen je njen upravnik Sreto Bošnjak, a programski savet Paviljona posuo se pepelom, utvrđujući da je izložba gruba politička provokacija. Sve što je Mića Popović radio gledalo se kroz pravoverne ideološke naočari, pa tako su se i majmuni na njegovim slikama odnosili na šest naših republika. „Ispalo je da se to odnosi na šest naših republika. Sada je to toliko zgodan simbol da ja, naravno, ne odbijam da sam to namerno napravio. “ Posle jednog intervjua u listu Mladost, prštalo je na Miću Popovića iz svih oružja. Politika je te osamdeset i četvrte pisala: „Dok jedan slikar sve češće umesto kičice koristi tamjan i kandilo, pozivajući Sorabe na pričešće, drugi tamne boje sa svojih platna preslikava na ovovremeno društvo nudeći mu svoj san o slobodi i karađorđevićevsku Srbiju iz 1903. godine...“ a tadašnji član Predsedništva CK Srbije Momčilo Baljak, govoreći o novim pojavama u kulturi, osvrnuo se i na intervju Miće Popovića u Mladosti, koji je razumeo kao politički manifest u kome „intimni doživljaji služe kao nužan dekor jednoj političkoj doktrini duboko antisocijalističke sadržine“. Ako je i od Miće Popovića, zaključio je Baljak – mnogo je! I dok su o izjavama Miće Popovića raspravljali gradski i centralni komiteti, oglašavali se savezi socijalističke omladine, on je pisao svoje romane, eseje i putopise, slikao svoje „crne“ slike iz naših balkanskih noći, čudesne autoportrete ili slikarske kompozicije sa figurom slikara u njima, koji je okrenut leđima prema gledaocima, a licem prema stvarnosti iz slike. Zatvarao je svoj krug, od realizma do realizma. Putovao je svuda po svetu. Na slikama iz NJujorka donosi više svetlosti i boje. „NJujork je grad svetlosti, tamo prosto nisam bio u stanju da slikam u tamnim tonovima. Neki ljudi, međutim, kažu da naknadna doza optimizma dolazi sa starošću.“ Mića Popović ima još jedan značajan podatak za biografiju. Izložbu u Akademiji nauka videlo je petsto hiljada ljudi. Mihiz tvrdi da se to nijednom slikaru na ovim prostorima nije desilo od dolaska Južnih Slovena na Balkan. Danas kada misli o napadima na njega, skromno kaže: „O sebi ne mislim da sam hrabar, nego pre zaboravan, jer sam zaboravljao šta je sve vlast u stanju da mi učini. Ta polusvest o opasnostima bila je, izgleda, spasonosna.“ Mića Popović ima dve slabosti. Prva su ukrštene reči koje, na užas svoje supruge Vere, rešava pasionirano, a druga je razgovori o politici: „Već četrdeset godina, kad god se nađem sa prijateljima, zadamo reč da nećemo progovoriti o politici. Naravno, posle tri minuta tu reč prekršimo i do kraja večeri sebi zagorčavamo život, pričajući o ljudima koje ne cenimo, čije ideje ne cenimo, čija dela ne cenimo, ali su nam ušli u život kao opasni paraziti.“ U jednoj skorašnjoj televizijskoj emisiji izjavio je da mu je život protekao u radu, a to znači u zadovoljstvu. Ipak, kad bi za nečim trebalo da žali, onda je to što nije više pušio. „Danas živim za svoju decu, sina, snaju i unuke“, rekao je Mića Popović. „Taj deo života mi je najlepši, iako će sigurno biti najkraći.“ Razmišljajući o sopstvenom angažmanu, nekada i angažmanu mladih danas, pomalo rezignirano kaže: „Bilo je to nekada strašno vreme, kada se golim prsima udaralo na okoštali boljševički mentalitet, ali kada je svaki otpor imao punoću. Gde, na šta i pred koga danas da izađete kad je sve što radite dozvoljeno i sve što radite nije potrebno nikome. To je razlika između onog herojskog crnog vremena koje je bilo u našoj mladosti i ovog neherojskog crnog vremena u kome danas žive mladi.“ Beograd ovog oktobra drhti pod košavom. Na kalemegdanskoj klupi što gleda na crne obrise novobeogradskoh solitera ove noći nema nikoga. U svojoj sobi, za kompjuterom, razmišljam o čoveku koga se nisu ticale slabosti drugih. On je slikao svoja platna, živeo svaki dan sa umetnošću i stajao uspravno. (Oktobar 1994.)