Ђузепе Верди се двапут послужио жанром комичне опере. Један дан владавине (1840) настаје на почетку уметникове каријере. Лош пријем дела, али и околности у којима је партитура настајала (реч је о најтрагичнијем периоду композиторовог живота), замало га нису одвратили од даљег бављења музиком. Пола века касније, када иза себе има заокружен опус, извођен и поздрављан на свим меридијанима, и када се претпостављало да нове опере из маестровог пера више неће бити – рођен је Фалстаф. Верди није одолео убеђивањима свог либретисте Арига Боита да се још једном обрати Шекспиру. Надахнуће је нађено у Џону Фалстафу, јунаку комада Веселе жене виндзорске (присутном, такође, у обе драме о Хенрију IV, посредно и у Хенрију V). Успех на премијери у Скали 2. фебруара 1893: опера је дочекана уз највеће похвале. Опет, неретко ћемо чути и то да, можда због другачијег Вердијевог стваралачког приступа, ова партитура није код шире публике подстакла емоционални одјек какав су имали неки претходни композиторови оперски наслови. Да ли у томе лежи разлог релативно скромног присуства Фалстафа на домаћој музичкој сцени? Јер, дело које сведочи о једном од врхунаца Вердијевог стваралаштва, имало је досад само две поставке у Народном позоришту.