Dva lica iste šarade

Đuzepe Verdi se dvaput poslužio žanrom komične opere. Jedan dan vladavine (1840) nastaje na početku umetnikove karijere. Loš prijem dela, ali i okolnosti u kojima je partitura nastajala (reč je o najtragičnijem periodu kompozitorovog života), zamalo ga nisu odvratili od daljeg bavljenja muzikom. Pola veka kasnije, kada iza sebe ima zaokružen opus, izvođen i pozdravljan na svim meridijanima, i kada se pretpostavljalo da nove opere iz maestrovog pera više neće biti – rođen je Falstaf. Verdi nije odoleo ubeđivanjima svog libretiste Ariga Boita da se još jednom obrati Šekspiru. Nadahnuće je nađeno u DŽonu Falstafu, junaku komada Vesele žene vindzorske (prisutnom, takođe, u obe drame o Henriju IV, posredno i u Henriju V). Uspeh na premijeri u Skali 2. februara 1893: opera je dočekana uz najveće pohvale. Opet, neretko ćemo čuti i to da, možda zbog drugačijeg Verdijevog stvaralačkog pristupa, ova partitura nije kod šire publike podstakla emocionalni odjek kakav su imali neki prethodni kompozitorovi operski naslovi. Da li u tome leži razlog relativno skromnog prisustva Falstafa na domaćoj muzičkoj sceni? Jer, delo koje svedoči o jednom od vrhunaca Verdijevog stvaralaštva, imalo je dosad samo dve postavke u Narodnom pozorištu. Od 3. juna, Falstaf je ponovo u srpskoj prestonici. Kreativne snage postavke predvođene su dirigentom Bojanom Suđićem i rediteljem Nebojšom Bradićem. Bradić pomera Falstafa u novija vremena: oblaporni vitez ima stav rokera, sudeći po „autfitu“ (kostimograf je Marina Medenica). Nije više ni vremešni debeljko, on je u najboljim godinama, sasvim zgodan. Ser DŽon Falstaf sada je cinični kritičar društva. I te kako bi se mogao dopasti damama iz ove priče (a izvesno i jeste, sudeći po „govoru tela“ gospođe Kvikli), da je svoje snage usmerio samo na jednu, a ne na dve bogatašice istovremeno... Reditelj ukazuje na nesaglasja savremenog sveta, novac je mera svih stvari, hohštapleri i ugledni članovi društva delaju u istoj ravni. To je čak i vizuelno naglašeno rotirajućom scenom (scenografi su Geroslav Zarić i Vladislava Munić Kanington), koja nas za tren prebaci iz dronjave krčme „Kod podvezice“ u šljašteći salon „džet seta“ (i obratno), potvrđujući nedvosmisleno da je reč o dva lica jedne šarade, u kojoj nema pobednika niti pobeđenih. Štaviše, čini se da je upravo Falstaf na dobitku, budući da situaciju sagledava šire od onih koji ga okružuju. Falstaf nije opera zavodljivih numera, partitura teče bez ustupaka potencijalnim željama slušaoca. Stoga je neophodno dobro osmisliti svaki segment inscenacije jer, kako naglašava Bojan Suđić, reč je o delu koje „prikazuje snagu autorskog tima i čitavog ansambla, bez manje važne karike u produkciji“. Navedeno se možda ponajviše odnosi na izvođačku podelu, desetoro solista na složenim umetničkim zadacima, pri čemu je udeo svakog od aktera bitan za ukupan utisak. U tom smislu, predstava funkcioniše perfektno. Nebojša Babić je pravi izbor za naslovnu ulogu, pevački zreo, pokretljiv i sceničan, uverljiv kao savremeni epikurejac, s lakoćom srasta s likom Falstafa. Viteževi pratioci, Pistola/Mihailo Šljivić i Bardolfo/Darko Đorđević, ostvaruju vokalnu (i glumačku) komplementarnost koja tandem lupeža čini urnebesnim. Doktor Kajus iskusnog Aleksandra Dojkovića odličan je kontrast mladom rivalu Fentonu, sa kojim se bori za ljubav Nanete. Siniša Radin (Fenton) s razlogom zauzima sve eksponiranije mesto u produkcijama Opere Narodnog pozorišta: lep, svež glas, tek očekujemo njegove najuspelije role. Snežana Savičić Sekulić bila je Naneta, čarobna kao prerušena vilinska kraljica (u lakrdijaškom obračunu iz trećeg čina). Dva izvanredna i posve različita mecosoprana deo su ove podele: Dragana Popović kao Meg Pejdž i Sanja Anastasia koja je briljirala u ulozi gospođe Kvikli. Dragutin Matić zaslužan je za vanserijske momente – Fordov izliv ljubomore nagrađen je aplauzom usred scene; do perfekcije je izbrušen Fordov/Fantanin dijalog sa Falstafom. Sonja Šarić pleni lepotom glasa, sugestivnošću, izvrsnim vođenjem lika Alise Ford; njeno prisustvo u novom Falstafu je na svaki način dragoceno. Bojan Suđić minuciozno istražuje strukturu Falstafa. Uspeva da istakne kondenzovano tkivo partiture, dinamičnost muzičkog teksta (zbog čega se nam se činilo da ovo delo, inače ozbiljnih dimenzija, protiče u dahu), te podstiče ansambl na punu usredređenost. Slušalac ima utisak da interpretacija, iz čina u čin, doslovno, raste. Najbolja operska predstava Narodnog pozorišta u poslednjih nekoliko sezona. Marija Ćirić