Književnost poništava fikciju vlasti i moći

Posle Dnevnog reda, u kome je opisao sastanak dvadeset četiri nemačka industrijalca sa Hitlerom pred izbore 1933. godine, izdavačka kuća Akademska knjiga predstavila je još dva dela Erika Vijara (Lion, 1968), takođe u prevodu Melite Logo Milutinović. Rat siromašnih, uvršten u najuži izbor za nagradu Međunarodni Buker 2021, u nizu kratkih poglavlja, pripoveda o Tomasu Minceru koji se dvadesetih godina 16. veka obratio siromašnom čoveku, digao ustanak i poveo Seljački rat. Častan izlaz uzima za temu francusko ratovanje u Indokini: skupštinske rasprave vezane za pitanje da li je rat u Vijetnamu postao preskup, vezu banaka sa vojnim akcijama, te kratke, živopisne životopise političara, privrednika, zapovednika što su u svemu tome učestvovali. Dobitnika Gonkurove nagrade i ovde zanimaju mehanizmi funkcionisanja vlasti i establišmenta. Moć, nepotizam, korupcija, nejednakost, pobuna, žrtve – kako da čovek iz svega ovoga pronađe izlaz. U podnaslovu tri vaše knjige prevedene na srpski jezik stoji ista reč. Hronika. Na francuskim izdanjima: Récit. Novi čitalac svakako će razmišljati o granicama te književne vrste, dok će onaj stari prepoznati Vijarov prozni svet. Častan izlaz počinje na plantaži kaučuka u Indokini. Godina je 1928, dva inspektora rada obilaze plantažu. Dijalozi, iznete činjenice, sve je to u izveštaju. Ali dok sam pisao, najveću pažnju sam posvetio ovom čudnom vodvilju: iznenada došavši pred zatvorena vrata, inspektor rada pita šta je iza toga, direktor plantaže sleže ramenima, nije to ništa, samo ostava. Ali onda se začuju jauci. Inspektor tada zahteva da otvore vrata. Ali izgubili smo ključeve! On insistira, i odjednom, nekim čudom, kad zapreti da će razvaliti vrata, nalazimo ključeve! Zatim, na drugoj strani, otkrivamo strašnu stvarnost, vijetnamski radnik kidnapovan i mučen do smrti. Ova neobična vodviljska scena je veoma uznemirujuća. Komični aspekt scene nije beznačajan, naprotiv, rukovodstvo plantaže se ponaša kao mala grupa mafijaša, otvoreno lažu, na grub način nastoje da zastraše inspektora rada. To je priča: precizne, stvarne činjenice, ali ponovljene na drugom jeziku, gde detalji, koje je početni dokument zanemario, daju dodatnu dimenziju razumevanju. U pisanom obliku, ova scena, prisutna u izveštaju inspekcije rada, izlazi u prvi plan, ta smešna serija malih laži nešto je materijalizovala, brutalno je ispričala kolonijalni izveštaj, konkretizovala odgovornost, donela je priču. Pisci retko izaberu transkript skupštinske rasprave za temelj knjige, još ređe opis sednice upravnog odbora banke. Kako dolazite do ovakvog izraza? Proučavate arhivu i neprekidno je držite na stolu? Ili se ipak otarasite dokumentarnog kada počnete da pišete? Naše zakone izglasavaju parlamenti, na televizijama se izlažu dominantna mišljenja, a upravni odbori banaka su mesta neosporne moći. Ali u tim stvarima, autorova mašta je nedovoljna, mi zaista želimo da znamo šta se dešava u parlamentu, u hodnicima, zaista želimo da znamo šta se govori u moćnim upravnim odborima naših banaka, naših kompanija. A pošto su nam kuloari parlamenta danas nedostupni, pošto neću biti pozvan u upravni odbor banke Meril Linč, pa, nema veze, još uvek imam arhivu, prošlost! Ali u pravu ste, u vreme pisanja ne možete da gledate u arhivu. Kad god pišete morate na stranu ostaviti dokumente, kao što se slikar okreće od svog modela da bi se suočio sa praznim platnom. U tom potpunom predavanju pisanju autor donosi odluke. U svakom segmentu rečenice, svakoj reči, dokument ili stvarnost iznova dobijaju oblik. Ko ne odstupa od dokumenata, kopira ih, kao što Pjer Menar kopira Don Kihota. Priča je možda naziv za onaj trenutak kad, ostavljajući za sobom dokaze koje imamo, napuštajući dokumente koje smo konsultovali, moramo skočiti u vodu, napisati. Koliki je udeo fikcije? U knjizi Rat siromašnih stoji da su fantazije jedan od puteva do istine. Ne želimo da proveravamo činjenice vezane za junaka iz dela Častan izlaz, što stoji na prstima tokom seksa, ali šta sa monolozima članova skupštine, ili upravnih odbora... Sa načinom na koji precizno opisujete njihov hod. Ne zaboravljamo lirske delove – tu najčešće ima najviše prolivene krvi. Uzmimo dugačak unutrašnji monolog zapovednika francuske vojske, svest koju mu dajem dozvoljava da grublje izložim činjenice, tu strašnu razliku u brojevima poginulih Francuza i Vijetnamaca, i da toj zapanjujućoj asimetriji pružim snagu izraza koju zaslužuje. Jer brojevi nisu dovoljni. Svi znamo da su Sjedinjene Države tokom rata u Iraku izgubile manje od pet hiljada vojnika, nasuprot više od sto hiljada mrtvih Iračana. Mi smo na neki način navikli na takve razlike, naša osetljivost im se prilagođava, one su odavno postale pravilo, još od kolonijalnih osvajanja, kad je šačica konkistadora, sa konjima i barutom, mogla da potčini cele narode. Ta nesrazmera snaga između nas i drugih, ta podela sveta, da tako kažem, čini deo dekora. Od epohe prosvetiteljstva, ambicija književnosti je da tu stvarnost iznese na površinu, da poništi fikciju moći. U nekom trenutku, u svim vašim knjigama, „pripovedač“ upotrebi prvo lice množine, Mi, i učini da se trgnemo. Nije li to način da današnjeg čitaoca dodatno približite događaju iz istorije, da prošlost učinite „našom“, potpuno aktuelnom? Kada je moja knjiga izašla u Francuskoj, Amerikanci su ubrzano napuštali Avganistan, bili smo svedoci strašnih scena, muškarci i žene pokušavali su da se penju u avione u pokretu, bili su to očajnički pokušaji bekstva, svi su gledali samo da se spasu. Ali te prizore panike videli smo već tokom pada Sajgona, kada su 1975. Amerikanci, mnogo posle Francuza, žurno napustili Vijetnam. To su onda potpuno iste scene, morate ponovo da pogledate snimke i uporedite, to je neverovatno, čini se da za pedeset godina ništa nismo naučili! Čini se da je ponovo na sceni ista nesreća, isto iznenađenje, ista panika, isti „časni izlaz”. Zato mi verovatno dolazi ono „mi”, muči i mene, tera me da pravim grimasu, kao što ste rekli. U krajnjoj liniji, svi smo mi u avionu, svi smo se odavno ukrcali, bili pisci ili čitaoci, a uvek su isti oni koji trče za avionom i sapliću se. Dve realnosti povezujete sa našom stvarnošću? Častan izlaz počinje na plantaži kaučuka u Vijetnamu, gde vidimo pravi život prinudnih radnika. Priča se odmah nastavlja u francuskom parlamentu. Ova dva poglavlja slede jedno za drugim, brutalno: život prinudnih radnika u Vijetnamu i govori parlamentaraca u Francuskoj. Trudim se, najbolje što mogu, da spojim dve realnosti u kojima je sve daleko jedno od drugog, dve realnosti koje pripadaju apsolutno različitim narativima, apsolutno nespojivim registrima kolektivnog života, dve priče koje se inače nikada ne ukrštaju, kao da se odluke donete u parlamentu ne tiču vijetnamskih radnika koji rade po dvanaest sati dnevno za sitniš, kao da nema nikakve povezanosti između govora parlamentaraca, u kojima se pominju „naša vojska i naši mrtvi”, i batina koje trpe radnici. To je fikcija vlasti, parlament na jednoj strani, prinudni radnici na drugoj, upravni odbori na jednoj strani, nesreće pojedinaca na drugoj. Ta fikcija razdvaja, pravi razmak, zamagljuje odgovornost, prekida lanac uzročnosti. Znamo to dobro, u suočenju s kritikom, jedno od opštih mesta savremenog diskursa jeste da se kaže da je sve komplikovanije nego što izgleda, složenost je postala antidemokratski argument, način prisvajanja moći, odlaganja kolektivne odluke, oslanjanja na stručnu upravu. Ali Kafkin Proces nas je učinio opreznim kako u pogledu nedokučive krivice, tako u pogledu zamršenih tumačenja. Svrha književnosti je da učini svet čitljivim. Mića Vujičić