Kako su lešinari postali drugari

Nemojmo da se svađamo, mi smo drugari, glasila bi ukratko poruka koju ovih dana građani dobijaju od pojedinih državnih funkcionera, između ostalih i od predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Da ih ne znamo, pomislili bismo da su iskreni, da su se promenili i da su shvatili da na revolt i mirne proteste naroda zbog nepodnošljive količine agresije i nasilja u javnom prostoru i društvu ne treba odgovarati novom agresijom i nasiljem. Međutim, uglavnom nas veoma brzo razuvere, jer nedugo nakon apela za ujedinjenjem, razgovorom i dijalogom, neretko čak i u sledećoj rečenici, uslede uvrede, diskvalifikacije, omalovažavanje, otvorene ili prikrivene pretnje i sve ono ostalo čime vlast regularno „časti“ one koji misle drugačije ili se drznu da dignu glas zbog bilo čega. No, zanemarimo li ostale iz Srpske napredne stranke, već je i ono što je došlo do nas od predsednika u svega dva dana bilo dovoljno bizarno i zbunjujuće da sad prosto ne znamo kako da se ponašamo. Pružiti ruku za dijalog ili ne? Hoće li pružena ruka biti prijateljski stegnuta ili neprijateljski odgrizena? Vučić se, da podsetimo, prvo obratio na Instagramu nakon petog protesta „Srbija protiv nasilja“ - i nakon svoje proslave mature - negde oko 22.30 uveče i poručio da moramo da se ujedinimo i da naše razlike pretočimo u prednost kako bi Srbija išla napred. Izgleda da prijem tog videa i poruke i nije bio nešto preterano dobar jer se predsednik ponovo oglasio na Instaću već narednog jutra i poručio da „ne ruše neki spolja Srbiju zbog Vučića, već Vučića zbog Srbije, jer je za njih važno da je Srbija što je moguće slabija“. Dan kasnije, usledio je i treći Instagram post, u kojem predsednik sedi u krajnje čudnoj scenografiji sa ministrom Sinišom Malim i premijerkom Anom Brnabić. Na ogromnoj terasi, na kojoj je postavljen samo astal na kojem se nalaze trešnje (ili višnje) i koka-kola - nije baš pametna kombinacija za stomak - predsednik je ovog puta poručio da i dalje čeka one koji protestuju, da dođu da razgovaraju sa njim. Ne znamo da li je predsednik, dok nismo gledali, po ugledu na svog stranačkog kolegu Aleksandra Šapića nadogradio zgradu Predsedništva, pa sad unutra može da stane 60-70 hiljada ljudi, ali svakako bi retko ko bio raspoložen da sedi sa Sinišom Malim i Anom Brnabić, jede trešnje i zaliva ih koka-kolom. U međuvremenu, na stranice Informera procurile su ekskluzivne informacije da je predsednik na stranačkom sastanku rekao da nikad neće potpisati prelaznu vladu i da mogu i da ga ubiju. „Ako mene ubiju, iza mene ostaje moj brat Andrej. Ako ubiju moga brata, ostaje moj sin Danilo. Ako ubiju moga sina, ostaje moja ćerka Milica. Ako ubiju i nju, moju ćerku, ostaje moj sin Vukan... I grobovi naši boriće se protiv ustaša!“, poručio je predsednik preko Informera. E sad, kakve veze ustaše imaju sa našom vlašću i njenom potencijalnom smenom i ko uopšte želi da ubije Vučića, to iz „ekskluzive“ u Informeru nismo saznali, a predsednik na Instaću nije obrazložio. Samo nam je jasno da smo ustaše, lešinari, hijene, potencijalne ubice, ali da je predsednik uprkos svemu tome spreman na dijalog. Kakav čovek, zar ne? Evo ruke! A može i malo tih trešanja/višanja i koka-kole. Hvala!