Trajan i Konstantin

U prošlu subotu pošao sam sa drugarima, Popom i Mujom, za Pokrevenik na seosku slavu Svetog cara Konstantina i carice Jelene. I, evo, u ovo selo iznad Zavojskog jezera idem već treću godinu, jer sam uvrteo sebi u glavu da je tu rođena carica Jelena, a i njen sin Konstantin, jer u Pokreveniku postoje, još uvek, tragovi rimskog naselja. Vita Trojka, pirotska legenda, kaže mi da se u SANU čuvaju spisi u kojima se tvrdi da je car Konstantin baš pored Pokrevenika prošao kada je iz Niša otišao na Bosfor. Ali, ovih dana počinje da mi se mota po glavi i to da su Trajan i Konstantin jedna te ista ličnost?! Hoću reći, čini mi se da je Trajan samo latinizovao svoje ime u Konstantin! Jer, ove dve reči, Trajan i Konstantin, isto znače! Šta ako je vojskovođa Trajan promenio ime u Konstantin kada je postao zapovednik Dioklecijanove telesne garde?! I nije li bio Dioklecijanov nezakoniti sin? Dioklecijan je samo njemu oprostio život kada je doznao da je njegova telesna garda, tajno, primila rano hrišćanstvo i nameravala da ga svrgne s vlasti i ubije! E, sad, zašto bi Rimljani toliko strepeli od Isusa ako je on bio sin tamo nekog drvodelje iz Nazareta, to jest ako nije bio sin Aleksandra Velikog? A taj Isus se vratio iz Indije, gde je, kod oca, proveo detinjstvo i mladost, da bi povratio Aleksandrovo carstvo od Rimljana. Ali, taj Isusov ustanak nije uspeo i on se, posle raspeća, živ vratio u Indiju. Šta, ovo vam se čini suludo? Samo polako. Počeo sam da se dopisujem sa Aleksandrom, jer, po njoj, slova u es-em-es porukama su „ista, jednolična, monotona“, a „rukom se ispisuju reči koje zrače poletnošću, jedinstvenim oblikom i vibracijom“. I, gle, šta mi Aleksandra u pismu javlja?! Elem, čita delo Postati živa knjiga Mihaela Ajvanova, a tamo piše: „Zaustavio sam se, neko vreme, u Kalkuti, i tamo pronašao primerak jedne knjige o Isusu koju sam, pre toga, čitao u jednom manastiru u Ladaku (na Tibetu). A tu se izveštava da je jedan vrlo mlad čovek, po imenu Isa, došao u Indiju sa karavanom iz Palestine. Tokom nekoliko godina sledio je učenje bramana, ali im se, na kraju, usprotivio, zamerajući im podelu na kaste, krutost, nedostatak ljubavi. A bramani besni, počeli su da ga progone. Posle nekoliko godina, on se vratio u Palestinu.“ Ali, Ajvanov se tu ne zaustavlja, i priča kako se „Isa, preživevši muke na krstu, vratio u Indiju, zajedno sa majkom i apostolom Tomom, i živeo je u Kašmiru gde je umro doživevši duboku starost“. O „indijskom Isusu“ pisao je, u Tolstojevo vreme, i Nikolaj Notovič. I zašto o tome nema ni traga u zvaničnim jevanđeljima? Mada, istini za volju, nema nikakvih pisanih tragova da je Sabor u Nikeji, uopšte, održan. A „Stari i Novi zavet pisani su posle desetog veka i dorađivani sve do renesanse“. Tako, bar, tvrde Toper, Pfister i Kamajer. Nego, po Slobodanu Filipoviću je „suluda i priča o prevodu celokupne latinske administracije na grčki jezik u desetom veku, jer tada grčki još nije postojao!“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, ovde, dodaje: „Treba li da te podsećam da je samo na fresci u crkvi Pećke patrijaršije prikazan Isus sa belom kosom i bradom kao starac! Znači li to da se Srbi sećaju da se Isus živ vratio u Indiju?!“ I kada se, već, dotičem Kosova, silno me uzbudila vest da su prošle nedelje kosovski policajci u Zvečanu pretukli i uhapsili Dušana Obrenovića, momka koji se do 2016. zvao Sulejman. Tada se pokrstio i o tome kaže: „Nisam ja prešao u pravoslavlje, pošto su moji preci bili pravoslavni!“ Moja Crna na to uzdiše: „Eh, kada bi se, bar, još neki u regionu setili svojih predaka, sve bi krenulo nabolje. A, valjda će se, nekako, raščivijati i da je Trajan, preko noći, postao Konstantin...“