Архаични концепт рата као индивидуалног херојства и модерни концепт рата као колективне политичке нужде у савременом су свету више-мање замењени идејом да је рат пре свега трагедија, мада нам та нужда и даље често искрсава на кућном прагу ако немамо среће, па нам је кућни праг афрички или азијски. Но идеја да је рат срамотан колико је и мир, да су нам ратови ужасни зато што нам је мир ужасан, још се крије на маргинама ратног репортерства. Једну такву маргину ових дана је испунила кијевска дописница Гардијана Ема Грејам Харисон. Госпођа Харисон је описала како је 10. августа становнике популарне Јарославске улице у Кијеву пробудила тутњава. Ко је истрчао на прозор очекујући да види последице новог руског напада, грдно се изненадио. Уместо руског експлозива, двеста година стару вилу срушили су украјински багери. А усред те бизарне сцене један је демонстрант носио плакат са поруком „Шта нису уништиле руске ракете, уништавају наши званичници и градитељи“.