Роман године

Жири у саставу  Божо Копривица (председник), Јасмина Врбавац, Михајло Пантић, Тамара Крстић и Зоран Пауновић признање је доделио Ивани Димић. На конкурс је стигло 170 књига. За награђени роман „Арзамас“ гласали су Јасмина Врбавац, Тамара Крстић и Михајло Пантић, док су за роман „Хроника сумње” Владислава Бајца гласали Божо Копривица и Зоран Пауновић. У најужем избору били су романи „Сусрет под необичним околностима” Владана Матијевића и „Па као” Владимира Табашевића.

Радмила Станковић: Ваш награђени роман „Арзамас“ има неколико форми изражавања, причу и драму. Да ли је то било неопходно да бисте казали то што сте желели?

Ивана Димић: Та необична форма је мени значила на једном нивоу, психолошком, личну интеграцију. Ако кажем да је мој отац био књижевност, дакле проза, а моја мајка је представљала позориште, ја сам се фузионисала, сабрала као пензионисано сироче у један оклоп. Направила сам један жанровски микс помоћу дијалошке и прозне форме које се смењују једна за другом и чине један занимљив амалгам. Та форма одсликава онај део садржаја у коме се главна јунакиња, кћерка, разапиње на једном крсту између љубави и смрти. А та форма, хоризонтала у дијалошкој форми, и метафизичка вертикала у прозној форми, представља неки покретни крст који тече од почетка до краја романа и који представља ту разапетост.

Колико дуго сте писали овај роман?

Седам година. То није необично за мене јер ја сам веома спора и увек прође најмање три-четири године од једне моје књиге до друге.

Кад се толико дуго пише једна књига, да ли то значи да из ње избацујете неке делове и убацујете нове, да не стижете до краја...?

Значи све то. Тачније, све је то једно дуго кување. Стално пишем у свеску, а онда то ври као пиво док не оде пена. Сама егзекуција је брза јер ја брзо пишем, али стално пролазим кроз исту процедуру чишћења текста. Дељем речи, враћам се речима, избацујем их кад ми се чине сувишнима, цизелирам... То је мој наук, наслеђе од оца да реченица мора да буде перфектна. У књижевности реченице имају ритам, имају своју музику речи и на основу њих одмах препознате писца.

Рабите обиље писаца који се налазе у књизи и тиме недвосмислено говорите да ваша литература не постоји без велике књижевности?

Наравно, јер не знам који су то писци који не читају. Сваки нормалан писац је острашћени читач и не знам зашто би неко уопште био писац ако не воли књижевност, ако не воли да чита, ако нема ту страст. Управо та страст за читањем нас опредељује да пишемо. Не могу да замислим да неко може да буде писац а да га ништа не опредељује да чита. За мене је књижевност једнако значајна реалност као и ова банална реалност у којој живимо. Једнако значајна по свом интензитету и по моћи утицаја. Зато се и реферишем на писце и њихова дела јер су то моји рођаци, ја са њима живим, мој живот је међу њима и ја само са књигом откривам тај заштићен, срећан и спокојан свет. А ово са наградом, то је тек огромно признање. Ја сам била срећна и што сам била у најужем избору у конкуренцији са великим писцима.