Poljska između odlazeće i nove vlade: Uklanjanje tragova - ako ne možeš da ih pobediš bar im otežaj

Ako ne možeš da ih pobediš, onda im barem što više otežaj posao. Tako bi otprilike, u situaciji kad pridruživanje pobednicima iz nebrojenih razloga ne dolazi u obzir, mogla da glasi modifikovana verzija starog gesla čijem upriličenju uživo ovih dana prisustvuju Poljaci, a s njima i čitava Evropa.

Posle osam godina vladavine, ultrakonzervativna, populistička partija Pravo i pravda (PiS) je na oktobarskim izborima prošla znatno lošije nego što joj je predviđano i - iako je sačuvala status pojedinačno najjače stranke - nema načina da spreči tri opoziciona bloka koja su u zbiru osvojila natpolovičnu većinu mesta u Sejmu, donjem domu parlamenta, da formiraju novu vladu. Jedini potencijalni saveznik stranke Jaroslava Kačinjskog, politički krajnje desna a ekonomski ultraliberalna Konfederacija, takođe je podbacila u odnosu na prognoze, pa PiS ni s njom ne može do većine, a pokušaji da se nedostajući mandati namaknu vrbovanjem pojedinačnih poslanika iz nekog od tri opozicione grupacije - dve centristička bloka, Građanske koalicije i Trećeg puta, te Nove levice - očekivano nisu urodili plodom. Sve što je u takvim okolnostima poraženoj vladajućoj partiji preostalo jeste da maksimalno iskoristi to što je na čelu države njen čovek, Andžej Duda - od stupanja na dužnost 2015. nominalno nestranačka ličnost, ali srcem i dušom i dalje odani vojnik partije - i da, služeći se ustavnim mehanizmima na raspolaganju, što više prolongira trenutak primopredaje izvršne vlasti.

Što Duda i PiS upravo i čine. Iako je praktično odmah posle održavanja izbora postalo jasno da PiS ne može da sastavi vladu, i da između tri opoziciona bloka postoji puna saglasnost o formiranju nove vladajuće koalicije, predsednik je, služeći se providnim izgovorom da ne želi da skraćuje mandat odlazećeg saziva, odlučio da konstitutivnu sednicu Sejma ne zakazuje pre isteka ustavnog roka od 30 dana od održavanja izbora, usled čega će ona uslediti tek 13. novembra; i najavio da će se pridržavati odomaćenog, ali u pravnom smislu neobavezujućeg načela da mandat za sastavljanje vlade prvo poveri kandidatu pojedinačno najjače partije, dakle PiS-a, iako je izvesno da će se taj pokušaj završiti neuspehom.

Neko bi rekao - pa dobro, procedura je procedura, nije toliko ni bitno, pre ili kasnije nova vlada će biti formirana. Ali tih 14 dana koje će PiS dobiti da pokuša da sastavi i treću uzastopnu vladu - a zapravo iskoristiti na isti način na koji to trenutno čini Duda, dakle za kupovinu vremena - neće samo dodatno odložiti trenutak kad će nova vlada stupiti na dužnost, što se kako sad stvari stoje neće desiti pre decembra; nego i njene prve konkretne poteze, od kojih će među najvažnijim biti preduzimanje koraka kako bi se konačno stekli uslovi za oslobađanje sredstava iz evropskih fondova, dugo blokiranih zbog potčinjavanja pravosuđa, ograničavanja ženskih prava i drugih vidova potkopavanja vladavine prava u režiji PiS-a.

Da li to onda znači da PiS trenutno radi direktno protiv interesa zemlje? Između ostalog i to. Ali - kao što na narednim stranicama NIN-a sugeriše Slavomir Širakovski, direktor varšavskog Instituta za napredne studije - fokus PiS-a, kao partije koja je vlastiti interes u potpunosti poistovetila s onim državnim, trenutno je po svoj prilici usmeren na drugu stranu: na prikrivanje i(li) uništavanje materijalnih tragova nepodopština počinjenih u proteklih osam godina, između ostalog i kako bi se sprečilo da neke istaknute stranačke figure sutra završe pred sudom.

S obzirom na razmere štete koju je počinio PiS, pred novim poljskim vlastima bi i bez ovoga bio ogroman posao. Ovako kako je, zadatak koji je pred njima biće još teži.