Makronov boks meč sa sopstvenim obećanjima

Kada je Emanuel Makron, pre osam godina, otišao sa mesta ministra i napustio vladu, objavio da će se kandidovati na predsedničkim izborima i osnovao sopstvenu partiju, iznenadio je mnoge. Ali ne i svoje dojučerašnje političke prijatelje i saradnike.

„On vas grli. On vam namiguje. On ima šarm i brzo misli“, rekao je Manuel Vals, u čijoj je vladi bio ministar ekonomije, industrije i digitalnih poslova, dok je nije napustio i krenuo za sopstvenim ambicijama.

Godinu dana kasnije one su se i ostvarile i došao je na mesto predsednika.

Kako je glasove dobio obećavajući reforme, to je odmah i počeo da ih sprovodi, ali ne baš onako kako su očekivali glasači. Prvo su stradali ljudi sa najmanjim primanjima, njima je smanjena stambena pomoć, zatim je olakšao bogatima, promenio porez na bogatstvo koji je donosio prilične prihode budžetu i obavezivao svakoga da deo bogatstva vrati društvu i preokrenuo sistem uvođenjem poreza na paušalnu dobit. Nekadašnji socijalista i čovek koji je najavio promene, iznenada je omogućio bogatima da se još više bogate, na užas svojih bivših partijskih drugova. Postao je „predsednik bogatih“ ili kako je primetio Fransoa Oland, u čijoj je vladi bio na mestu generalnog sekretara: „Ne predsednik bogatih, već predsednik veoma bogatih.“

Obećavao je „revoluciju“ koja će uspostaviti pravdu, ali to je bilo pre nego što se našao na čelu zemlje i počeo da posmatra drugačije. Svoju „Republiku u pokretu“ koja je trebalo da pokrene sve najbolje što ta republika baštini i da izvede društvo iz krize, preimenovao je u „Preporod“ i u mnogo čemu odstupio od prvobitnih stavova. 

Prošlog maja suočio se sa političkom krizom kakvu je malo političara moglo da izdrži. Kada predlog o reformi penzionog sistem nije prošao u parlamentu, učinio je sve što je mogao da ipak progura reformu bez te saglasnosti. Kako je to moguće, pitanje je za pravnike, politikologe, istoričare, ali i za poštovaoce demokratije koji veruju da je to sistem u kome nije moguće ozakoniti nasilje.

„Makronizam je mrtav, živeo Sarkomakronizam!“

Makron se tada oglušio o volju parlamenta, građana, a i svih onih koji su digli svoj glas protiv reforme koja je starosnu granicu za penziju podigla za dve godine, sa 62 na 64, pri čemu je mahao podacima o neodrživosti sistema koji će se raspasti ukoliko se to ne učini. Ispostavilo se da to nije tačno i da je penzioni sistem mogao da nastavi onako kako je već funkcionisao. Protiv je bio i Toma Piketi, čuveni ekonomista i autor knjige „Kapital u XXI veku“ koji je upozorio da će ovaj sistem dodatno opteretiti one koji pripadaju nižem društvenom sloju, pa su primorani da rano počinu da rade.

Nezadovoljstvo je bilo toliko da je Pijer Rozanvalon, poznati sociolog i istoričar zaključio da zemlja „trenutno prolazi kroz najozbiljniju demokratsku krizu od Alžirskog rata“ i da je Makronov legitimitet debelo poljuljan.

„Ako ga ne povrati vreme revolucija bi se moglo vratiti ili će doći do nagomilavanja toksičnog nezadovoljstva koje će otvoriti put za krajnje desničarski populizam“, izjavio je za Liberasion. 

PROMO / PROMO / Soazig de la Moissonnière / Présidence de la République

Manevar kojim je progurao zakon zaista je doveo Makrona u nepriliku, nekako je na kraju ipak preživeo glasanje o poverenju, ali glasači mu ništa nisu zaboravili. Popularnost mu je u stalnom padu. A ipak imao je uspehe, oporavka posle pandemije Kovida išao je dobro, nezaposlenost je smanjena na nešto više od 7 odsto, održao je rast, istina manji, i tokom ukrajinskog rata. 

To nije dovoljno da se zaborave njegovi gafovi, već je dobio odgovor u opaskama „Makronizam je mrtav, živeo Sarkomakronizam!“, kako je cinično opisao Franc-Olivije Gisbert u Le Point. Aluzija na Nikolu Sarkozija, bivšeg desničarskog predsednika, zapravo je posledica odluka koje je donosio Makron.

Ipak, on se ne obazire previše, njegov poslednji mandat polako ističe i on je spreman da svoje ambicije ostvari do kraja. Upravo je otvorio temu slanja trupa u Ukrajinu, što je izazvalo opšti otpor na prvom mestu Nemačke, a potom i Italije, Madjarske, Češke, Poljske, Švedske. Reakcija je bila slična onoj kada je, pre dve godine, dok je još uvek održavao kontakt sa Vladimirom Putinom, ruskim predsednikom, pozvao na oprez i podsetio da „jednog dana ipak treba naći izlaz diplomatskim putem“ što je izavalo dosta ljutnje među članicama EU. Prekinuo je razgovore septembra te godine i ubrzo znatno zaoštrio stav. Sada ponovo izaziva nervozu predlozima koje nije podrža ni NATO, što ne znači da o tome nije bilo reči, ali i spominje da je spreman i da razgovara o smirivanju krize sa ruskom stranom.

„Ja ću odgovoriti, ako Putin pozove“, izjavo je nedavno.

Paljenje vatre, olimpijska ili požar?

Evropa je razjedinjena i na ivici, rat koji je uzdrmao sve pokazao je i napukline u briselskoj konstrukciji i u svakom slučaju ideja o sve većem približavanju i ujedinjenju sve je manje izvesna. Ipak, izbori za Evropski parlament u junu tim su važniji, jer će odluke donete tom nivou biti sada na mnogo načina i pitanje opstanka zajednice. Za Makrona, to je važan trenutak 

Novopostavljeni premijer Gabrijel Atal, najmlađi na tom mestu u istoriji Francuske, kotira se najbolje od svih članova vlade i smatra se da je zbog toga tu i postavljen. Ako je Makronova računica da Evropski parlament ne uđe Nacionalno okupljanje koje je Mari le Pen prepustila Žordanu Bardelu, koji sa svojih 28 godina već vodi partiju, onda je morao da se nadje neko ko može da mu parira. Atal je taj koji bi mogao da promeni rezultat od deset odsto više podrške, koliko sada ima Nacionalno okupljanje.

EPA / LUDOVIC MARIN / POOL MAXPPP OUT Još jedan teg na političkoj vagi - Gabrijel Atal

Atal bi mogao da bude oslonac i sada i posle 2027. kada Makron definitivno mora napusti predsedničko mesto. U međuvremenu Pariz očekuju Olimpijske igre, a to bi trebalo da ovo leto učini radnim i finansijski uspešnim. Posle leta pred predsednikom je zadatak da povrati rejting koji ozbiljno pada i već se procenjuje da ga dve trećina glasača više ne želi. Ljuti su svi, do poljoprivrednika koji su veći deo ove godine proveli na ulicama zahtevajući da im se obezbede uslovi za rad i da se zaustavi poplava žitarica sa ukrajinskog tržišta, preko onih koji nisu uspeli da završe radni vek zbog novog zakona, do nekadašnjih glasača kojima je obećana sigurnost i pravda, a ispostavilo se da su dobili nesigurnost, nepravdu i desnicu koja jača.

I dok napetost raste, Makron u javnost pušta svoje fotografije sa treninga boksa. Dok u rukavicama udara u džak možda želi da pokaže da će se boriti ili želi da pošalje poruku o svojoj snazi, kako već može da se tumači... Ali nije bilo peviše simpatija za ovaj marketinški potez. Usred krize i nepoverenja prema vladi, građanima je potrebno nešto drugo, recimo ono što je Makron obećavao u predizbornoj kampanji.