Prezimiti u Evropi

Prezimiti u Evropi. Stih koji su u poslednje vreme pevušili fudbalski treneri, igrači, sportski radnici dva naša najpopularnija kluba. Nažalost, i “Crvena zvezda”, i “Partizan” su se oprostili od evropskih takmičenja, dakle, prezimiće u Srbiji.

Međutim, za razliku od fudbalera, Milošević i Šešelj će svakako prezimiti u Evropi. Kandidat za zimovanje u inostranstvu je i general Pavković. I ne samo da će neki naši politički lideri prezimiti u Evropi, već će sindromom japanskih “kagemuša” biti umnoženi, postojaće i tamo, i ovde. U strategiji japanske vojske to je imalo za svrhu da zbuni neprijatelja, a pre svega da zaštiti vojnike od demoralisanja ukoliko vođa pogine u borbi. “Udvajanje” vođe, koristile su mnoge vojske kroz istoriju.

Na našoj političkoj sceni nosioci čak tri izborne liste su i na haškoj listi takođe. Blago rečeno, to jeste iskorak u odnosu na norme normalnog sveta, na Evropu koja u ovim predizbornim danima jeste prioritet svim političkim strankama u Srbiji, čak i onima čiji su osnivači bivši Udbini egzekutori koji su u Titovo vreme tamanili jugoslovenske emigrante po Evropi i šire. Naravno, Evropa ne isljučuje nepravdu, licemerje, dvostruke aršine, podlosti realpolitike, ali se osnovna signalizacija mora poštovati, recimo, da se zaustavljate kada je na semaforu crveno svetlo, ili, da se ne parkirate na tramvajskim šinama. A upravo to rade stranke koje su haške stanare istakle za nosioce izbornih lista. Naravno, izborni zakon im je to omogućio. Kao da je jedina konstanta politike na ovim prostorima da ništa nije pouzdano, da se nikada ništa do kraja ne rasvetli, da je sve u igri, da je svaka kombinacija moguća. Kod nas vlada pravilo da niko nije politički mrtav pre nego što postane i biološki mrtav. A sve u cilju raspamećivanja zdravog razuma, kontinuiranog demoralisanja normalnih ljudi, razbijanja i ono malo preostalih nukleusa jedinstvenog sistema vrednosti.

Bez obzira na Hag, bivši jugoslovenski i srpski predsednik, trebalo bi da pred domaćim sudstvom položi račune povodom izvesnih likvidacija. Ibarska magistrala, ubistvo Stambolića, atentat na Vuka u Budvi, ubistvo Ćuruvije svakako nisu samostalne akcije podzemlja. Zna se dobro ko je u svojim rukama držao konce vlasti. U miraz današnjeg socijaliste još uvek se računa i Familija ma gde se njeni članovi krili. Zar se može zaboraviti vredni momak Marko, gajbice koje je nosio pre nego što je postao vlasnik freeshopova na graničnim prelazima, graditelj Bambilenda, saradnik ruske mafije? A tek Mira Marković, najveći atak na zdrav razum devedesetih godina, Miloševićeva zamena za Kardelja.

Nije lako današnjem socijalisti, bez obzira kojoj se frakciji priklonio, jer hipoteka koju je haški “nosilac liste” ostavio ne može se tek tako otpisati, pre svega, jedna od najvećih Miloševićevih tekovina - pobratimstvo policije i mafije. Ni posle tri godine nije razbijen jedinstveni “bord” te organizacije. Da sam socijalista imao bih problem, međutim, baš ta hipotetička dilema kako i s kime dalje, bila bi najbolji znak da je sa mnom sve u redu. U tom smislu, shvatio bih nedavnu Miloševićevu poslanicu biračima o “srećnom prosjaku i bogatoj koloniji” kao vrhunac cinizma i autizma. Nije prvi put da je aparatčik iz Požarevca mentalno na liniji Letećeg cirkusa Montija Pajtona. Naravno da ne postoji srećan prosjak i bogata kolonija, ali zna se ko je najviše radio na tome da Srbija postane bogata kolonija srećnih prosjaka.

Ja zaista verujem da je većina koja nije izašla na izbore, ona ista većina koja bi u Evropu u čizmama od sedam milja. Pa, ukoliko se to ne slaže sa činjenicama, rekao bih po onoj Hegelovoj - tim gore po činjenice. Moja prijateljica, koja već desetak godina živi kao novinar u Berlinu, i nema iluzija po pitanju naše nove partiture, gde se u čudnom saglasju prepliću antihaški timpani i Soroseve flaute, piše mi da je problem Srbije i “okoline” što većina ljudi pod “Evropom” ne može ništa da zamisli, izuzev možda neki život u kojem neko iz Brisela dozirano daje pare i zbog toga sve izgleda podnošljivije. Jer, čitave generacije nemaju neku ideju o Evropi, a kako bi i imale kada se većina sveta između 15. i 35. godine nikada nije našla u situaciji da stane u red za neku vizu, a ukoliko su stali, ne znači da su je i dobili.

Moja berlinska prijateljica još kaže da ju je nedavno grdno iznervirao jedan lik iz nemačkog ministarstva inostranih poslova koji je njoj, obaveštenoj novinarki, uporno tvrdio da ukoliko neki građanin iz SCG želi da putuje u Nemačku, jedino što treba da uradi jeste da sa važećim pasošem stane u red ispred nemačkog konzulata u Beogradu i podnese zahtev za vizu uz obrazloženje da kao turista želi da putuje, recimo, u Berlin. Eto tako, došlo mu da putuje.

Kule i gradovi predizbornih obećanja, svuda i uvek, deo su uobičajene strategije udvaranja političkih stranaka prema neopredeljenim biračima. Više nego ikad, oni će odlučiti predstojeće izbore. U tom smislu veoma je važna retorika sa kojom se lideri obraćaju glasačkom telu. Čak i oni najgrlatiji danas pevuše na sordinu, izbegavajući da zveckaju oružjem. Valjda je posle svega što nam se dogodilo svakome jasno da se u Evropi silom ne mogu menjati granice. Znamo dobro kakav je saldo takvih pokušaja. Budalaste fraze tipa da nećemo ni pred kime klečati, da ćemo biti dostojanstveni, da smo mi već u Evropi, spadaju u arsenal opštih mesta kojima se populisti bez vizija razmeću pred biračkom masom.

Ili, kako kaže Gombrovič u svom Dnevniku: “Ideja jeste i uvek će biti paravan iza koga se dešavaju druga i važnija pitanja. Ideja je pretekst. Ideja je pomoćno oružje. Mišljenje, koje je u otrgnutosti od ljudske stvarnosti nešto veličanstveno i divno, kad se sprovede u masu strasnih i nedovoljnih bića, ne postaje ništa drugo, do samo dreka.”

Zimovati u Srbiji danas, i pored svih izjalovljenih očekivanja nakon istorijskog 5. oktobra, neuporedivo je prijatnije nego u vreme kada je na vlasti bila Lista za Hag - crveno-crna koalicija socijalista i radikala, u vreme kada su samoproklamovane “patriote” iz redova vlasti, ali i opozicije, vršile prvobitnu akumulaciju kapitala.