LJudi koje je zaboravio zakon i bog

Jedino Britanci vode računa o zatvorenicima u bazi Gvantanamo jer se među njima nalazi i nekoliko britanskih državljana. Zato se ponekad sazna o stanju u tom vojnom zatvoru koji se nalazi na deliću Kube, koji Amerikanci nikada nisu napustili. Šta se događa sa tih 660 nesrećnika koji su zatočeni u logoru već više od dve godine, retko izađe u javnost.

Ponekad se čuje za neki slučaj koji bi pre spadao u bizarnost nego u borbu protiv terorizma. Tako je u septembru “procurilo” da je uhvaćen vojni kapelan, musliman, koji je iznosio poverljiva dokumenta iz baze Gvantanamo. Proveo je više od dva meseca u vojnom zatvoru dok se nije ispostavilo da su tajna “dokumenta” nađena u prtljagu, i u kompjuteru 35-godišnjeg kapetana DŽemsa Jia, zapravo pornografski materijal, moglo bi se reći čak “ličnog sadržaja” koji je umesto njegove povezanosti sa islamskim teroristima obelodanio njegovu vezu sa poručnikom Karin Valas.

No, u američkoj borbi protiv terorizma ima mnogo kolateralne štete, od kojih je najmanja ova koja se dogodila poručnici Karen, kapetanu DŽemsu i njegovoj porodici. Za sada najveća dogodila se pre neki dan u Avganistanu kada je greškom pobijeno osmoro dece.

Šta se događa sa zatočenicima u zalivu Gvantanamo ne zna se ni posle izričitog zahteva britanske vlade da joj se izruče njeni državljani i da im se sudi u Britaniji, ili barem da tu izdržavaju kaznu. Sličan zahtev izneli su i Australijanci ali je i on odbijen u paketu sa britanskim.

Posle američke pobede u Avganistanu, u vreme zahuktavanja borbe protiv terorizma Amerikanci su prve talibanske zarobljenike dovukli u zaliv Gvantanamo gde se nalazi vojna baza, navodno zbog ispitivanja. Slučajni “gosti” u Gvantanamu, kao što su službenici humanitarnih organizacija i nekolicina izabranih novinara odmah su digli glas protiv nehumanog postupanja prema zarobljenicima. Snimci su prikazivali zatvorenike, obučene u narandžaste uniforme kako kleče u kavezima.

Zatvor se neprestano punio a zatvorenici su dobili samo znak na kojoj je strani sveta Meka i svog duhovnika, kapetana DŽemsa Jia. Iz njega je otišlo samo 20 zatvorenika (prebačeno u druge zatvore) da bi ustupili mesto drugima, jer je zatvor postao prepun. Advokate i sudije još nisu videli, a optužnice još nisu podignute.

Šta su Amerikanci saznali, ako su uopšte uspeli da saznaju nešto od ovih nesrećnika, verskih fanatika, koji su evidentno zločinci, verovatno i krvnici, kojima treba suditi i koji se na bilo koji način moraju izolovati, ali među kojima nema nijednog vođe talibana i Al kaide, za dve godine ispitivanja?

Oslanjajući se na prethodne slične slučajeve, verovatno ništa nisu čuli osim verskog, fanatičnog trabunjanja. Ako je tako, a najverovatnije je tako, zašto ih drže u kavezima već dve godine?

Uskoro će, najavljeno je, prvi zarobljenici izaći pred sud. To bi trebalo da budu dva Britanca i jedan Australijanac, koji su sa vojnim vlastima sklopili nagodbu o javnom priznanju krivice.

Prema izvorima iz pravničkih krugova SAD, oni će priznati saradnju sa talibanima ili Al kaidom i javno se pokajati. Trenutno se dogovaraju i usklađuju izjave, jer se američkoj i svetskoj javnosti mora prikazati dobro izrežirana predstava koja bi trebalo da opravda borbu protiv terorizma. Ali, zašto opravdavati borbu protiv terorizma kad je najnormalnije da se protiv terorizma mora boriti svim sredstvima i da za to nije potrebno nikakvo opravdanje?

Biće da je potrebnije opravdati način vođenja te borbe protiv terorizma u kome je “kolateralna šteta” na obe strane postala prevelika i u kojoj sve više stradaju američki vojnici i nevini civili.

“Veoma je neuobičajeno praviti nagodbe bez pravnog savetnika”, izjavljuje za “Vašington post” Stefan Kini, advokat koji bi trebalo da brani Dejvida Hiksa, 28-godišnjeg Australijanca, bivšeg lovca na kengure, koji je priznao da ga je obučavala Al kaida i da se borio za talibane (primećujete, i jedno i drugo - jedno je malo). “On je u kavezu već dve godine i ova nagodba može biti veoma nepovoljna za Kinija”, kaže Hiks, advokat koji svog klijenta neće videti do suđenja i kome nije poznata kompletna nagodba, niti šta će njegov klijent morati da izjavi.

Aktivisti i borci za ljudska prava osuđuju ovakvu politiku SAD i evidentna kršenja svih ljudskih prava zahtevajući da se zarobljenici optuže i izvedu pred sud. Vrhovni sud SAD je, međutim, rekao krajem prošlog meseca da će razmotriti zahteve o kršenju prava zatvorenika koje su podneli njihovi rođaci.

Vojni zvaničnici stalno ponavljaju kako će zatvorenici uskoro izaći pred vojni sud, gde će im se suditi (po zakonu iz 40-ih godina prošlog veka) i da će imati vojne branioce. Po zakonu bi imali pravo i na civilne branioce, ali vojna administracija čini sve da to izbegne, uključujući finansijske i birokratske zavrzlame.

Naravno, ako branioci i vide svoje klijente, razgovor sa njima moguće je voditi samo pred vojnom komisijom.

U proleće 2003. godine vojska je zatražila da se jave vojni advokati, dobrovoljci koji bi branili optužene. Izabrali su dobre advokate koji su zahtevali da se pred njih ne postavljaju nikakvi zahtevi i zabrane kako bi mogli da dostojno brane svoje klijente. Došli su ujutru i posle kraćeg razgovora sa vojnim predstavnicima “izgubili” su posao istog dana.

Sada se čeka da se nađu advokati koji će prihvatiti uslove vojske SAD da brane optužene, a u Gvantanamu zatvorenici još čekaju u kavezima.

Britanci, naročito, ali i Australijanci, pogađaju se sa vojskom SAD da njihovi sunarodnici ne dobiju smrtne kazne, a da zatvorske služe u svojoj zemlji, što je još jedan vid diskriminacije, ovaj put među zatvorenicima, jer su, posle nekoliko godina u kavezima Avganistanci, Saudijci, Iračani i ko zna ko, unapred osuđeni na smrt, pošto se ničija vlada, čak i da hoće, ne može pogađati za živote svojih sunarodnika.