19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Parlamentarni izbori u Rusiji prošle nedelje, ma koliko da je njihov ishod bio predvidljiv, ipak su doneli jedno nemalo iznenađenje. Ako su se potvrdile prognoze da će prokremljovska Jedinstvena Rusija, stoga i nazvana “partija vlasti”, ubedljivo pobediti i postati dominantna politička snaga u novom sazivu državne Dume, niko nije pretpostavljao da će biti uspostavljen takav odnos snaga da donji dom parlamenta postane praktično jednopartijski.
Kad se četvrta postsovjetska Duma bude prvi put sastala, kako se predviđa, pred samu Novu godinu, 27. decembra, gotovo polovinu poslaničkih klupa (222) zauzeće izabrani deputati “partije vlasti”, više nego lojalne predsedniku Vladimiru Putinu, a drugu polovinu podeliće Komunistička partija Genadija Zjuganova (53), Nacionalno-patriotski savez “Rodina” Dmitrija Rogozina i Sergeja Glazjeva (45), Liberalno-demokratska partija Vladimira Žirinovskog (38), Narodna partija Genadija Rajkova (20), plus nezavisni deputati (62). Deset mesta pripašće partijama koje su na federalnom nivou pretrpele poraz, ali je poneki njihov deputat uspeo da osvoji najviše glasova na izborima u tzv. jednomandatnim okruzima: “Jabloko” Grigorija Javlinskog (4), Savez desnih snaga Anatolija Čubajsa, Borisa NJemcova i Irine Hakamade (3) i prokomunistička Agrarna partija Mihaila Lapšina (3). Ako se zna da su nacionalpatriote i narodnjaci predizborna tvorevina polittehnologa Kremlja, da bi se raslojila i podelila tradicionalna biračka baza Zjuganova i da žirinovci samo koketiraju s nekakvom samostalnošću, dobija se prava slika odnosa snaga u Dumi. Faktički, “partija vlasti” je stekla poziciju koja joj omogućava da u parlamentu sprovede svaku svoju zamisao, jer raspolaže ne samo apsolutnom, već i dvotrećinskom većinom.
Ipak, nije izvesno da će Putinu u odnosima s Dumom stalno cvetati ruže, jer svi koji su mu sada lojalni, ne moraju to ostati do kraja. Ukus vlasti, moći i ambicije koje u ovom trenutku možda nisu ni proklijale, mogu da odvoje od njegove linije čak i one kojima je utro put do parlamenta. Partije u bloku koji čini dvotrećinsku većinu u Dumi sada se čine lojalnim, a sam blok kompaktnim, ali unutra nije sve svakom po volji. Pitanje je dana kada će liberalnoj struji u Jedinstvenoj Rusiji zasmetati nacionalistička opcija jednog od dva lidera “Rodine”, Rogozina, ili ambicije drugog, Glazjeva, koji ni sada ne krije nameru da 2008. godine nasledi Putina u Kremlju.
Vreme će pokazati da li su Putinovi savetodavci, tvorci izborne strategije Kremlja učinili lošu uslugu šefu kad su, uz pomoć snažne propagandne mašinerije, “demaskirali” i desnicu i levicu, liberale i komuniste, do najveće moguće mere iskoristivši njihove sopstvene propuste i slabosti u predizbornoj kampanji. Prvi, “Jabloko” i desne snage, više su se uzajamno kavžili, dokazujući jedni drugima grehe zbog kojih ne mogu da se dogovore o zajedničkoj izbornoj strategiji, ako već nisu mogli da se saglase o zajedničkoj listi kandidata. Drugi su se držali starih parola. Komunisti su, naime, potpuno prevideli opasnost koju za njih predstavlja “Rodina”, uvereni da će im, ako joj i to pođe za rukom, oduzeti samo procenat-dva glasova. Možda bi im se ta računica potvrdila da nisu napravili kardinalnu grešku stavljajući na svoju listu nove bogataše i regionalne milionere, omražene upravo u onom sloju stanovništva kome pripadaju njihovi birači. Tako se dogodilo da su i jedni i drugi, u poređenju sa rezultatima izbora 1999. godine, izgubili polovinu glasova. Za “Jabloko” i Savez desnih snaga to je značilo težak poraz, za KP isto tako, iako on ostaje druga stranka u Dumi, ali sa prepolovljenim brojem deputata.
Takav ishod je izazvao negativne odjeke i kod kuće i van Rusije. Aludirajući na “jednodomnost” Dume, neki analitičari su ocenili da je Kremlj izvršio “ustavni državni puč”, dok su drugi zaključili da je Rusija “krenula putem da postane autoritarna, kao Belorusija ili Turkmenistan”. Preterivanja u prvim ocenama rezultata izbora bilo je napretek, kao i uoči izbornog dana, kakvo je bilo upozorenje demokrata-reformatora s desnog krila da pojava “Rodine” na političkoj sceni predstavlja “otvaranje vrata fašizmu” u Rusiji. Zbog toga su neki požurili da uplaše birače da će, posle izbora, “osvanuti u nekoj drugoj zemlji”, a bilo ih je koji su to ponovili i posle objavljivanja prvih preliminarnih rezultata. Na kraju se ispostavilo da je zastrašivanje te vrste, uključujući ocenu da je situacija u Rusiji “slična onoj u Vajmarskoj republici, uoči dolaska Hitlera na vlast” (!), bilo kontraproduktivno po partiju njegovih autora, liberalnu desnicu. Činjenica je da su izbori protekli u najboljem redu, bez incidenata, uprkos teškoj atmosferi i nesigurnosti u velikim centrima posle stravične tragedije na Kavkazu, kada su 42 osobe ubijene, a gotovo 200 ranjeno u eksploziji podmetnute bombe u vodu kod mesta Jesentuki - dva dana pre izlaska građana Rusije na glasanje.
|
Strani posmatrači mnogo vide Otkakao je “prihvaćena” u Savetu Evrope, Rusija je pod stalnom paskom, monitoringom, posebno njeni izbori. Šef delegacije Parlamentarne skupštine SE Dejvid Atkinson je sutradan posle nedeljnih izbora izjavio da je “organizacija izbora bila dobra”, ali da posmatrači imaju “pitanja koja se tiču tajnosti glasanja”. Bilo je, naime, “slučajeva otvorenog, grupnog porodičnog glasanja”! Suštinska zamerka je da su partijske liste “uključivale lica koja zauzimaju visoke državne položaje”, ali koja “ne nameravaju da zauzmu svoja mesta u Dumi”, čime se “birači dovode u zabludu”. A još teža, i potpuno osnovana zamerka je da je na državnoj televiziji “jedna partija dobila apsolutnu prevagu”, a to “nije prihvatljivo za Savet Evrope, OEBS i Biro za demokratske institucije prava čoveka”. Neki drugi posmatrači su bili još oštriji, kao g. DŽordž Brjus koji je rekao da su ovi izbori “ispoljili nazadovanje demokratskog procesa u Rusiji”. |
Nije, međutim, isključeno da će se u redovima vladajuće partije već na startu postaviti pitanje: ko je najzaslužniji za tako glatku pobedu Jedinstvene Rusije i da li ta pobeda znači da joj je narod dao “kart blanš” za lov na oligarhe, za renacionalizaciju, za oštriji stav prema Zapadu, za čvršću poziciju prema saveznicima u Zajednici Nezavisnih Država, bivšim sovjetskim republikama, od kojih su mnoge danas zavisnije od Rusije nego kad su bile u sastavu SSSR? Da li poraz liberalne desnice znači “naprasnu smrt” liberalne ideje u Rusiji, kako tvrde pojedini analitičari, ili je takva ocena neosnovana, bez obzira na to što su nosioci te ideje ozbiljno poraženi i što najavljuju ostavke (Čubajs, NJemcov, Hakamada i svi članovi izbornog štaba Saveza desnih snaga unapred su potpisali da će se povući ukoliko partija ne pređe cenzus od pet odsto). U Sankt Peterburgu demokrata Hakamada je izgubila sa 28 odsto glasova manje od “politbirokrate”, sada već bivšeg predsednika Dume Genadija Seleznjova, čija Partija preporoda Rusije nije ni primirisala zdanju u kojem je on prestolovao četiri godine za vreme Jeljcina i još četiri za vreme Putina. Ali je u komunističkom Barnaulu, na Altaju, pobedio demokrata Vladimir Riškov, sa 37 odsto glasova ispred kandidata KP, Jedinstvene Rusije i ostalih, ukupno devet. Ako to išta kaže, onda je to opšte razočaranje, da svi hoće nešto drugo ili nekog drugog: demokrate u Piteru (Sankt Peterburgu) - “preporoditelja” Seleznjova, komunisti u trbuhu Sibira - demokratu Riškova. Fantastičan uspeh “Rodine” svedoči kako lukav i umešan menadžment može ni od čega da napravi nešto. NJeni lideri Rogozin i Glazjev, večiti gubitnici, bukvalno su dobili i za sebe iznenađujući poklon od devet odsto glasova, jer su im vešti aranžeri pripremili predizborni jelovnik - ne brisanje, već samo “smanjenje razlika između siromašnih i bogatih” - koji se biračima svideo. Posledica je bila diferencijacija. Ortodoksni komunisti i nacionalpatriote koji su ranije uvek zajedno glasali za komuniste, sada su se podelili - po pola za KP i “Rodinu”. Priča da će zbog uspeha “Rodine” Rusija biti suočena sa fašizmom nije bila predizborna parada, ali je bila promašaj koji se liberalima osvetio.
A svima, i najuspešnijoj Jedinstvenoj Rusiji ostaje da se pitaju zašto je procenat građana koji su izišli na birališta bio najniži otkad se održavaju federalni izbori. Čak je potučen rekord iz 1993. kada je, posle dramatičnog Jeljcinovog obračuna sa Vrhovnim sovjetom, nezadovoljstvo birača bilo vrlo veliko. I tadašnji maksimalan broj birača koji su glasali za fiktivnu partiju “protiv svih” na ovim izborima je premašen sa 4,8 odsto, gotovo tri puta više nego na izborima pre četiri godine. Bilo bi ih i više, jer je deo nezadovoljnih glasao za kandidate Žirinovskog, kroz čije radikalne ispade i verbalne bravure iživljavaju sopstveni protest.
Sve to nije dovoljno da se predviđa “kraj demokratije” u Rusiji, još manje “turkmenizacija” Kremlja. To što je Rusija u OEBS-u, od osnivanja, ili što ju je “prihvatio” Savet Evrope, ne znači da je kao Nemačka, na primer, niti je njena Duma kao Bundestag, a najmanje Putin može da bude kao Šreder. Rusija je svoja i uvek će biti drukčija, uključujući poziciju Kremlja i odnose vladajuće i opozicionih partija. Ako su liberalne demokrate, u prvom redu sopstvenom krivicom, izgubile bitku za Dumu, nisu izgubljene za Rusiju. Nije to bila samo kurtoazija kada je Putin poslao signal gubitnicima: “Sve njihove ideje i njihov kadrovski potencijal koji budu ponuđeni rukovodstvu zemlje, vladi i društvu i koji doprinose pozitivnom rešavanju pitanja koja stoje pred našom zemljom, biće dobrodošli.” Naravno, bilo bi bolje da su liberali u parlamentu, ali nije Putin kriv što nisu.
