Ponosni na revoluciju

Otpor je osnovan kao studentski pokret. Kad mu je tako postalo tesno ozvaničio se kao narodni. Posle uzbudljivog puta od ilegalnog pokreta do “glavnog zamajca revolucije” rešio je da predahne. Otpor se posle petooktobarske revolucije registrovao kao udruženje građana. Nije se osećao prijatno u novoj koži, nekoj vrsti zaslužene penzije. Otporaši su se zaokruglili, počeli da puštaju stomak, neki su ušetali u institucije. Postalo je dosadno uživati dividende od prvoboračkih zasluga. Sada je Otpor stranka jer su studenti i bivši studenti poverovali da su spremni za diplomski ispit - za izbore.

U međuvremenu strani i domaći mediji pišu o Otporu kao preduzeću koje izvozi revoluciju. Vašington post, Figaro, Mond i Globend na mejl uglavnom se slažu da su instruktori iz Otpora obučavali članove “Kmare” i gruzijske opozicije kako da izvedu mirnu revoluciju dok je akcijom upravljao američki milijarder DŽordž Soros.

Za ovdašnje medije govorio je jedino Aleksandar Marić, apsolvent književnosti na Novosadskom univerzitetu koji tvrdi da je samo on i niko više iz Otpora boravio u Gruziji. Istakao je da su mu bili plaćeni samo smeštaj i hrana, da je trošio samo svoje pare i da nikakav honorar nije dobio. “Radio sam zato što sam hteo da im pomognem”, izjavljivao je.

Profesor Čedomir Čupić, nosilac liste Otpora, kaže za NIN da njegova stranka ne izvozi revoluciju, da je student Marić “na lični rizik otišao u Gruziju na šta ima pravo, uostalom, rizikovao je život”. Na pitanje može li politička stranka da izvozi instruktore revolucionarnih metoda Čupić odgovara: “Otpor kao politička stranka to ne može da radi ali aktivisti koji nisu članovi stranke to mogu.” Marić je inače nedeljniku “Reporter” potvrdio da je član stranke Otpor (2. 12. 2003). Za NIN ovom prilikom nije pokazao zanimanje da govori. Zamoljen da prokomentariše napise u stranoj štampi koji se odnose na Sorosovo finansiranje ove akcije, Čedomir Čupić kaže da o tome ništa ne zna i da bi voleo da vidi dokaze za koje otvoreno sumnja da postoje.

Jedan od uglednika na listi Otpora je i penzionisani sudija Zoran Ivošević. On kaže da nije član Otpora i da o finansiranju ove stranke ništa ne zna. Ali, želi da istakne da “ako je svetu u interesu da podržava našu mladu demokratiju mi to treba da prihvatimo, a ne da se takve pomoći stidimo. Pa ako i mi pružimo nekom drugom pomoć koju smo i mi imali u trenucima kada je to nama bilo potrebno onda to nikome ne treba da smeta. Takva pomoć bi mogla da stiže i od UN, jer je u interesu sveta da se događaju mirne demokratske promene.” Naš sagovornik podseća da je DŽordž Soros finansirao reformu našeg pravosuđa i da to nikom nije smetalo. “Sredstva su bila izvanredno velika, druga je stvar što mi nismo umeli da ih iskoristimo.”

Ivan Marović, član Izvršnog odbora Otpora negira učešće svojih ljudi u gruzijskom smenjivanju Ševerdnadzea: “Nismo organizovali njihovu opoziciju, nismo ih koordinirali, niko nas nije plaćao da ih pomažemo (ni DŽordž Soros) tako da nismo ništa ni zaradili. Strani mediji greše, mi se ne bismo bavili aktivnošću koja je u koliziji sa poslom kojim treba da se bavi ozbiljna politička stranka.”

Aleksandar Marić se pak pohvalio u već pomenutom intervjuu “Reporteru” sledećim dostignućima: “Zatekli smo veliki broj ljudi bez ikakve organizacije, cilja i plana. Za sobom smo ostavili hijerarhijski uređenu, razuđenu, funkcionalnu organizaciju sa obučenim službama”...

Ivan Marović za NIN negira mogućnost da su specijalni treneri u Otporu prošli specijalizovanu obuku u inostranstvu za uspešno sprovođenje revolucije još u Miloševićevom periodu. Tvrdi da je Otpor sam izmislio model nenasilne borbe koji je primenjivao. Ne kaže da nisu išli na obuke u inostranstvo: “Tek sredinom 2000. godine različite fondacije počele su da organizuju obuke za vođenje izborne kampanje. To što smo mi slušali u Budimpešti, to je DOS primenio u svojoj kampanji.”

Tim Maršal u svojoj knjizi “Igra senki” (biblioteka “Samizdat” B92) tvrdi drugačije: “Otpor je imao neku vrstu vojnog krila, ljude koji su imali pristup oružju i umeli da se bore.” Obuku je vodio američki vojni ataše u penziji pukovnik Robert Helvi. Tim Maršal kaže: “Sastanci su održavani u Budimpešti i Crnoj Gori. Članovi Otpora su se uvek vraćali s novim praktičnim znanjem, opremom i torbama punim para.”

U isto vreme otporaši su govorili da ih finansiraju bake, tetke i strine kao i zahvalni građani koji su ih pomagali sa “sto maraka, kilogramom kafe ili dvolitarskom koka-kolom”. O uštipcima, kolačima i cigaretama da ne govorimo. Uostalom, bilo je u redu što se tada tako govorilo. Cepidlakama, međutim, smeta što se nikada nije ozbiljno progovorilo i odgovorilo na sva pitanja vezana za aktivnosti i finansiranje Otpora ni posle smene vlasti. Tada više niko nije ćutao. Strani darodavci su govorili o novčanom iznosu pomoći koja se merila milionima dolara. Otpor je terao po svom. Tako je Nenad Konstantinović jednom prilikom izjavio “svaka naša akcija na ulici košta trista, četiri stotine dinara” (“Borba”, 31. 3. 2001. godine). U istom tekstu citira se i “NJujork tajms” koji kaže da je samo američka agencija za narodni razvoj u Vašingtonu uplatila oko sto hiljada dolara isključivo za majice i nalepnice ovog pokreta.

Čedomir Čupić će reći: “Samo Otpor pitaju odakle im novac. Jedina stranka kojoj je poslata finansijska kontrola još uvek je neparlamentarna stranka G17. Onda je valjda jasno odakle vetar duva.” I on i Marović kažu da se stranka finansira u skladu sa Zakonom o političkim strankama koji će u januaru stupiti na snagu. “Imamo nameru da izađemo sa listom preduzeća koja su nas finansirala i sa preciznim iznosima koje su uplatili na naš račun. Međutim, kampanja je u toku i još se ništa precizno ne zna. Sve što smo radili kao nevladina organizacija prekinuto je u trenutku kad smo postali stranka. Nemamo više kontakte sa inostranim fondacijama.”

I najzanimljivije. Otporu ne pada na pamet da odustane od propagiranja, po njihovom mišljenju, autentičnog srpskog modela nenasilne političke borbe. “Hoćemo da nametnemo naš model na svetskom tržištu političkih ideja, da ga suprotstavimo zapadnom modelu vođenja političkih aktivnosti. To je važno, jer je svuda zavladala velika politička apstinencija među biračima”, kaže Marović. Zato je u formiranju Centar za nenasilni otpor, nevladina organizacija koja će funkcionisati potpuno odvojeno od stranke.

Sve nabrojano se radi zbog toga što je metodologija Otpora postala planetarno popularna, poveravaju otporaši. “Mi se ne mešamo u unutrašnje stvari nijedne zemlje, mi prenosimo naše iskustvo. A ako je neko uticao na naš model onda je to Mahatma Gandi. Da li se on mešao u unutrašnje stvari naše zemlje? Jedina razlika je što je on bio lider, a mi smo to prvi u svetu radili bez lidera. To je naročito interesantno antiglobalističkom pokretu”, ističe Ivan Marović. Zvali su ih, kaže, iz Amerike, Engleske, Švedske, Španije, Italije. U stvari, nije nikakva tajna kako se Otpor rešio Slobodana Miloševića, kažu otporaši. Svako to može da ih pita bilo da svrati u njihove kancelarije, bilo da im se obrati Internetom. Oni će širokogrudo odgovoriti.