Manje od mogućeg

Odavno najavljena, Šnajdereva drama “Nevjesta od vjetra” je tek sada, posle tri godine odlaganja, izvedena u Beogradu, u našem nacionalnom teatru, u jednoj veoma specifičnoj scenskoj verziji, koja, međutim, samo donekle striktno sledi piščevu osobenu pozorišnu imaginaciju, a odnekle je isključivo izraz rediteljeve težnje za samodokazivanjem na što originalniji način.

Kod nas se, kako nam saopštavaju u programu za predstavu, igra “dramska obrada” tog komada, koju zajednički potpisuju i reditelj Boris Miljković i dramaturg Miloš Krečković. Ta obrada, u stvari, ne izlazi iz okvira redovnih rediteljskih kompetencija: ona se uglavnom svodi na skraćivanje teksta, na eliminisanje nekoliko većinom sporednijih likova, na izostavljanje nekih scena, na pronalaženje odgovarajućih rešenja za ono što je već predloženo, već nagovešteno u drami. S druge strane, specifičnost te predstave je u nečem sasvim drugom. Ona se postiže time što reditelj u nju uvodi tehnologiju koja dolazi direktno s televizije, s filma, što su mnogi delovi radnje ili dopunjeni ili prikazani pomoću video-projekcija, dugačkim filmskim sekvencama; a takvom je čini i što Miljković, kad god je moguće, i scenski prostor, i osnovne situacije, i dramske junake transformiše u slikovite znake, koji bi trebalo da omoguće intenzivnu vizuelnu komunikaciju s gledalištem.

Ali, nevolja s tim postupkom je u tome što je on isuviše ilustrativan, što umanjuje značaj uobičajenih pozorišnih izražajnih sredstava, što sputava glumce, pa čak i očigledno veoma darovitu Milicu Vicković u ulozi glavne junakinje. Umesto da budu oznaka koja označava ono najznačajnije, najzagonetnije u ljudskom životu, u ljudskoj sudbini, ti znaci upućuju na odnos između znaka i onoga koji znak upotrebljava, razotkrivaju rediteljevu želju da po svaku cenu bude neobičan i samosvojan. Na taj način, vizuelno postepeno savladava sadržinsko, likovni detalji razbijaju dramsku celinu, a predstava deluje kao niz labavo povezanih velikih scena, podseća na dešavanja u operi, gde malo koga zanima razvoj radnje, a svi nestrpljivo očekuju da na red dođu glavne arije. Drugim rečima, znaci te vrste su posrednici preko kojih jedino dobijamo spoljna, površna obaveštenja o onome na šta nas oni upućuju.

Tako se i nehotice zaobilazi sve što je kod Šnajdera najvažnije, svakako najznačajnije. To, naravno, nisu aspekti drame, koji nam se u prvom trenutku nameću: ni dramatizovana biografija veoma mlade hrvatske glumice Geme Boić, koja, na razmeđi pretprošlog i prošlog stoleća, u Beču, u sitničavom društvenom okruženju, u frivolnoj atmosferi Austrougarskog carstva što se iznutra raspada, igra u Burgteatru, doživljava duševni slom, koji se okončava samoubistvom; ni opis nesposobnosti te devojke da i kad postaje sve starija istinski odraste, da izađe iz senke svog autoritarnog, patrijarhalnog oca; ni prikaz njene zamršene, protivurečne, čedne, dugogodišnje ljubavne veze s jednim genijalnim matematičarom, koji je u nju nesrećno zaljubljen, na čiju ljubav ona odgovara samo iskrenim prijateljstvom. Zapravo, toj predstavi nedostaje nešto neuporedivo bitnije.

Iz nje se ne vidi da je Šnajderova uzbudljiva, zažarena priča manje napisana pod jakim Klajstovim uticajem, s osvrtanjem na njegov opis Pantelizeje, žene opijene smrću, a više pod snažnim uplivom Trakla, njegove sugestije da svaka prsa sadrže nerešivu, tajanstvenu zagonetku. I zbog toga se propušta da se u predstavi prikaže raspadanje jednog sređenog sveta u lanac antinomičnih i simultanih pojava, čije se značenje, baš kao ni hijeroglifske formule, više ne može racionalno rastumačiti. A predstava se mimoilazi i s Traklom i sa Šnajderom i zato što se ne uvažava njihov zahtev da se kada se opisuje život mora pokazati kako se stravično nenadno pojavljuje sred lepote, da se čarolija ljudskog bića mora demaskirati do kraja, da se mora demonstrirati kako se čovekovo Ja i ekstatično i nemo ukida samo od sebe.

Ima slučajeva, a jedan od takvih je i predstava na kojoj se igra “Nevjesta od vjetra”, kad je insistiranje na ekscentričnom, eksperimentalnom izrazu nedelotvornije i od nešto konvencionalnijeg prosedea, u kojem se radikalno ne odbacuje mimetsko načelo, s kojim se ni sam Šnajder nikad u potpunosti ne razilazi, već ga koriguje uvođenjem grotesknih, fantastičnih i poetskih elemenata u dramu.