O umu i drugim stvarima

Kao što nam je svima poznato, ima bezbroj dokaza o postojanju Boga. Međutim već to izaziva određenu sumnju, jer ako u vezi s bilo kojom stvari postoji samo jedan nepobitan dokaz, drugi nam nisu potrebni. A ako ih je više, onda je sigurno da nisu neoborivi. Ipak, u vezi sa pitanjem postojanja Boga nemamo dokaze u smislu da možemo zaključiti da je broj prostih brojeva beskonačan, iako ne znači da su bezvredni i besmisleni.

To, međutim, nisu dokazi već su pre natuknice koje naš um usmeravaju u ispravnom pravcu. Zbog toga se dokazi Tome Akvinskog o postojanju Boga nazivaju “putevi”. To je nesumnjivo bolja reč od reči “dokaz”. Nije sasvim dobra ako pretpostavlja da bi ti putevi trebalo nepogrešivo da vode cilju. Oni nas ne vode već nam samo pokazuju neki pravac. Kod svetog Tome postoji pet puteva. Jedan od najvećih tomista XX veka, Mense čak dokazuje da ih ne može biti više, odnosno šest.

U zagrljaju bludnica: LJudi stvaraju dokaze od raznih stvari - takoreći ni iz čega. Tako jeste, jer je svet neobičan. Neobičnost sveta za mnoge je dokaz postojanja Boga. Nedavno se Česlav Miloš setio suda Juzefa Vitlina o pesniku Julijanu Tuvimu koji je, po njemu, predstavljao dokaz o postojanju Boga, “jer je inače teško shvatiti kako tako glup čovek može istovremeno da bude i genijalan”. Svojevremeno sam pročitao da je Salvador Dali povodom otkrića DNA izjavio: “Evo dokaza za postojanje Boga.” Naravno da nije bio autoritet u oblasti genetike, ali je njegova reakcija shvatljiva.

Dakle, za postojanje Boga nemamo nepobitne dokaze. Zbog toga se ne treba sekirati, jer to proističe iz prirode našeg saznanja i jezika. Mnogi hrišćanski mislioci poput Pseudo-Dionizija i Nikole Kuzanskog su nam objašnjavali da se o Bogu ništa doslovno ne može reći. Sve je povezano s jezikom koji se uobličuje tokom našeg opštenja sa zemaljskim stvarima i pojavama. Odnosno, jezik ne dotiče Boga i s tim se moramo pomiriti. Nije uverljivo čak ni govorenje o analogiji, jer ne postoji analogija između Konačnog i Beskonačnog. Hrišćanski mislioci koji su argumentovali da naš jezik ne može obuhvatiti Božansku stvarnost bili su duboko uvereni u postojanje Boga, iako su istovremeno smatrali da u tom slučaju reč “postojanje” nije dobra, jer se odnosi na naš kontakt sa svakodnevnim stvarima i kao takva nije pogodna za karakterizaciju Božanskog bića. Kažu: Postoji drvo - i manje-više znamo šta ono znači. Ali, šta znači postoji li Bog? Pomenuti mislioci ipak nisu očajavali. Samo su ukazivali na veoma ograničene resurse i mogućnosti našeg uma, između ostalog i našeg jezika. Naš um je ograničen. Ne bi trebalo da ima preširoke aspiracije, jer nas to čini samo taštim.

U istoriji hrišćanske misli uvek je postojao pravac koji je smatrao da se Bogom jedino treba baviti u smislu moljenja, ukazivanja časti i zahvalanosti za dar tog postojanja, kao i da je Bog jedini predmet našeg interesovanja. Ono što nazivamo filozofijom i svim drugim svetovnim naukama je ništa, a bavljenje njima je greh. Tako su mislili Laktancije, Tertulijan, a kasnije i srednjovekovni antidijalektičari. Petrus Damijani se proslavio iskazom da je đavo naučio čoveka gramatici, jer je našim praroditeljima rekao: “Bićete kao bogovi”, odnosno naučio ih je da reč “Bog” menjaju u množini. Proslavio se i tvrdnjom da su monasi koji se bave svetovnim učenjima poput ljudi koji su napustili svoje vrle žene i potražili zadovoljstvo u zagrljaju bludnica. Ovaj pravac veoma je ojačala reformacija. Naime Luter i Kalvin su reč filozofija proglasili uvredljivom. Luter je govorio: Kada započnete produbljivati tajne Svete trojice ljudskom logikom, prestaćete da verujete u nju (u Svetu trojicu a ne u logiku). Ovo je tvrdio jer je imao u vidu našu dvoličnost.

Oblici uma: Rađamo se u neshvatljivom haosu. Vremenom stičemo oruđa pomoću kojih nadvlađujemo haos. To su um i ono što nazivamo religijom ili poslednjih decenija - sacrum-om. Um nam tumači fizičke pojave i ima sposobnost da ih predviđa i vlada njihovim tokom. Religija treba da otkriva smisao sveta, odnosno ima veće ambicije od uma, jer obuhvata smisao u celosti. Međutim, šta je um ona to ne zna i ne želi da zna.

Um ima tri oblika, od kojih dva potiču iz životinjskog sveta. Prvi je empirijski um, sposobnost registrovanja i prenošenja iskustava, znanja o svetu drugima i praktične primene tog znanja. Sama upotreba oruđa nije specifično ljudsko svojstvo. Ponekad ptice umeju da grančicom u kljunu izvuku gusenicu iz njenog skrovišta, dok majmuni - kao što nam je poznato - umeju štapovima da omlate voće sa drveća. Dakle, upotreba oruđa kod životinja ima zametne oblike. LJudi, međutim, koriste oruđa na drugi način: prvo, proizvode ih veštački, drugo - znanje o njima mogu prenositi na druge.

Ni sposobnost pamćenja odnosa među pojavama nije čisto ljudsko svojstvo. Uslovne reflekse stvaraju sva bića koja poseduju nervni sistem. Mogu ih stvarati čak i puževi, iako s naporom. Svojstvo ljudskog uma je umeće zapisivanja i prenošenja tog znanja drugima. Na taj način dolazi do kulminacije istine ili onoga što smatramo istinitim. Neki, međutim, našem znanju pridaju samo praktičan, pragmatičan karakter a ne karakter istinitosti.

Drugi oblik uma je sposobnost organizovanja kolektivnog života. Međutim, poznajemo različite oblike kolektivnog života i u životinjskom svetu, npr. kod mrava i pčela: podela rada, hijerarhija, odbrana teritorije i sl. Mada su samo ljudi stvorili posebne instrumente pomoću kojih je organizacija kolektivnog života delotvorna. Najznačajniji su: pravo, novac i pismo. Pomoću ovih moćnih oruđa kolektivni život je organizovan, a haos ograničavan i obuzdavan. Kolektivni život čine predvidljivim, omogućujući nam da preživljavamo.

Zahvaljujući prvom i drugom obliku uma na prirodan način smo društvena bića. Sa oba nužno kontaktiramo sa drugim ljudima. Zbog toga smo takođe svesni distance između našeg iskustva i njegovog izraza. U naše znanje uvlači se nesigurnost. Postajemo svesni toga da poredak koji otkrivamo nije apsolutno pouzdan već da je svet sazdan probabilno. Dakle, nismo u stanju da reagujemo na događaje kao što reaguju životinje - instinktivno, stihijski. Eto, to je cena koju plaćamo za korišćenje uma: nesigurnost, svest o tome da naši napori nisu nikada apsolutno delotvorni i da za naše postupke ne postoji garancija.

Postoji i treći oblik uma. Mogli bismo ga nazvati umom par excellence. To je um otelovljen u matematici i logici. NJegovi rezultati se ne mogu falsifikovati, što nam pruža osećanje sigurnosti. Veoma je udaljen od svega što niža bića mogu da urade. Ovim se, naravno, možemo ponositi, iako neki smatraju da nemamo čime, jer su matematika i logika analitički sudovi - tačni samo na osnovu značenja reči koje se koriste u njima, što nije nikakvo znanje koje nam ništa ne govori o svetu.

Svet lišen smisla: Od iskona novovekovna filozofija je, s jedne strane, podrivala poverenje u vrednosti znanja stečenog umom, a s druge strane - u religijsko ili teološko znanje, u znanje o Bogu koje smo - kao što nam je poznato - takođe stekli. Kako se čini, celokupno Dekartovo delo govori o Bogu, o tome kako se može doći do Boga i koji Božji tragovi postoje. Volter je, međutim, tvrdio da su mnogi ljudi zahvaljujući Dekartu postali ateisti. Kako se to moglo dogoditi? Dekart nije bio deista koji deizam smatra teorijom, prema kojoj je Bog stvorio svet, ne mešajući se u njegov tok. S obzirom na to NJegovo prisustvo u svetu je neprimetno i od njega nemamo nikakve koristi, pogotovu ne intelektualne. Po Dekartovom mišljenju za održanje sveta potrebna je ista moć kao za njegovo stvaranje. Prisustvo Boga je, prema tome, neophodan uslov kontinuiranog postojanja sveta. Optužba deizma (a deizam je - kako je govorio Paskal - isto onoliko udaljen od hrišćanstva kao i ateizam), prema tome, nije bila sasvim neopravdana. Dekart je objašnjavao: Iako Bog postoji, a duša je besmrtna, fizički svet se rukovodi nekolikim jednostavnim mehaničkim zakonima od kojih nijedan ne predstavlja izuzetak. Zbog toga nam prisustvo Boga nije potrebno za znanje o svetu, niti postoji put koji vodi od prirode do Boga. Dekart nije tvrdio da nema čuda, mada je njegova filozofija to praktično pretpostavljala. Za naše znanje i učenje Bog ne postoji i mirno možemo zaboraviti na NJega. LJudsko telo je mašina kao i sve druge. Na osnovu medicinskih nauka možemo svašta zaključivati o ljudskoj duši. Stoga, ako se bavimo anatomijom i fiziologijom, mirne duše možemo zaboraviti na besmrtnost duše.

U tom smislu, Dekart je bio istinski inicijator ranog racionalizma, u kome je svet izgubio sposobnost uočavanja Božanskih tragova u stvarima, ljudima, fizičkim pojavama. Kosmos je bio samo mašina a ne kao u renesansnim teorijama organizam čiji život možemo slediti, kao što sledimo pojave drugih živih organizama. Bio je čist mehanizam zbog čega nije bilo teško doći do ateističkih zaključaka.

Gore stvari trebalo je da se tek dogode, jer je kasni racionalizam stvorio veoma stroga, gotovo gvozdena pravila doktrine Dejvida Hjuma. Što je nešto sasvim drugo nego Dekartova filozofija. Celokupno naše znanje svelo se na dve vrste podataka. Jedni su naše pojedinačne percepcije: ono što vidimo, čujemo, dodirujemo. U toj pojedinačnosti smo paralisani. Na osnovu takvih zapažanja iz praktičnih razloga uopštavamo stvari. Kada, npr. pustimo kamen, on se neće penjati uvis već će pasti na zemlju; ako uđemo u vodu, ne plivajući možemo potonuti i sl. To su praktične informacije. U pravom smislu reči u njima nema znanja, jer ne postoji prelaz između pojedinačnih percepcija i uopštavanja od kojih se sastoji nauka. Drugi deo našeg znanja predstavlja ono što je kasnije nazvano analitički sudovi: logika i matematika su oblast nauke u kojoj se zapravo ništa ne zna. Matematički dokazi ne dodaju ništa našem znanju već nam samo olakšavaju njegovu kodifikaciju i pamćenje. Hjum je bio strog u konstruisanju granica znanja, jer je, kako sam kaže, istinu hteo da istražuje do kraja. Na osnovu njegovih analiza može se zaključiti da istine nema, da je sam ostao praznih ruku, iako to nigde nije izrekao.

I šta se dogodilo? Teško je bilo reprodukovati izgubljenu istinu. Imali smo utisak da je ljudski um najpre ekskomunicirao Boga, a kasnije i samog sebe, jer od istine, na koju smo se bili navikli od Platona naovamo, nije ostalo ništa. I, neverovanje u um provlači se do današnjih dana. Ničeov zloslutni genije nam je obelodanio različite posledice tog poraza. U svetu ne postoji ništa osim večnog haosa. Sve što postoji predstavlja pojedinačna središta sila. Svako pokušava da na račun drugih prigrabi što više za sebe. Svet je aposlutno lišen smisla. Bog je proizvod mašte ili ljudske potrebe za utočištem.

Mnoge današnje teorije koje ekskomuniciraju istinu u tradicionalnom značenju izvode se iz Hjuma ili Ničea. S jedne strane, um je sam sebe gurnuo u nemoguću situaciju, iz koje ne vidi put ka Bogu. S druge, Božanska stvarnost je oblast u kojoj je ljudima istina najpotrebnija.

Ako nam se kaže da su svi predmeti sa kojima opštimo u svakodnevnom životu artefakti i da se od njih sastoji sve što naša nauka opisuje, to možemo prihvatiti bez užasavanja. Nije razlog za očajavanje. Sa tim možemo živeti. Međutim ako se ljudima kaže da su Bog i celokupna stvarnost koja obuhvata taj svet i pridaje mu smisao artefakti - onda je to nešto drugo. Radi se o nečem u šta ljudi žele da veruju da postoji, da nije samo naša izmišljotina, proizvod mašte već istina.

Šta Jedno ima zajedničko sa Mojsijem? Potreba za nalaženjem smisla skrivenog u svetu i odsustvo istine u tradicionalnom značenju - to su dve sukobljavajuće oblasti. I u religiji i u umu tražimo sigurnost u smislu ovlađivanja fizičkom stvarnošću i sposobnosti verovanja da svet poseduje nevidljivi smisao koji ne možemo izvući iz empirijskih činjenica i vlastitih iskustava. Potreba za sigurnošću ponekad može imati paradoksalne posledice, a u ekstremnim slučajevima voditi i odricanju od vlastite ličnosti.

S jedne strane, mistika u krajnjem vidu je odricanje od ličnosti, rasplinjavanje u Božanskoj stvarnosti. S druge, um pokušava - ponekad prilično groteskno - da svet očisti od slučajnosti i da ga u potpunosti reguliše. Konačan oblik takve težnje je savršena utopija, u kojoj su ljudi redukovani na svoju funkciju, odnosno krajnje su zamenljivi, tako da se ličnost u potpunosti gubi. U tom smislu najsavršeniju utopiju je izmislio francuski benediktinac Dešamp (XVIII vek) koji je govorio da će u idealnom društvu svi ljudi biti identični u svakom pogledu, čak spoljašnjim izgledom, tako da će se poput cigli u zidu proizvoljno menjati. Ovo su ta dva krajnja oblika, u kojima se ostvaruje ljudska nostalgija, o kojoj je pisao Frojd. Nostalgija za potpunim oslobađanjem od odgovornosti, čežnja za majčinim krilom, koje je čovek mimo volje napustio.

Znamo da se potreba za sigurnošću sukobljava sa potrebom za slobodom. Želimo sigurnost, ali i slobodu. U većim količinama ne možemo imati jedno i drugo. Jedno ograničava drugo. I šta se dogodilo? Malobrojna prevratnička jevrejska sekta koja je kasnije nazvana hrišćanstvo zavladala je svetom, s tim što je za to plaćena određena cena. U početku hrišćanstvo je predstavljalo stranu enklavu u neprijateljskom svetu, utočište istine u paganskom okruženju. Ali, da bi duhovno zavladalo Rimskom imperijom moralo je da se okrene grčkoj filozofskoj tradiciji. Bez toga ne bi ušlo u svet obrazovanih slojeva imperije, odnosno ne bi ostvarilo svoju misionarsku funkciju. Moralo je da preuzme tradiciju grčke filozofije i nauke makar u tako čudesnom vidu kao što su Euklidovi elementi. Iz neoplatonističke tradicije nasledili smo i pojam Apsoluta, sa kojim postoji određen, iako našim jezičkim sredstvima teško opisiv kontakt.

Ali kako mogu biti isto Bog Starog zaveta i Plotinovo Jedno? Kako pomiriti Plotinovo Jedno, vanvremensko biće koje ne razumemo (jer, ne razumemo šta znači biti van vremena, svemoćan, sveznajući, ne izlazeći nikada iz samog sebe) s idejom Boga preuzetom iz Starog zaveta - Boga Persone? Da li to neizrecivo neoplatonističko Jedno može sklapati savez s Avramom, davati uputstva Noju kako da izgradi barku, razgovara sa Mojsijem? Nama je sve to neshvatljivo. Tome se hrišćanstvo moralo nekako suprotstavljati. Uspešno ili bezuspešno - ne znam, ali sam ubeđen da je pomirenje te dve predstave bilo veoma teško, a čini mi se i nemoguće.

Dodatna i veoma važna teškoća koja se pojavila zajedno sa iščeznućem uma i istine odnosila se na našu sposobnost razlikovanja dobra i zla. I nju smo nasledili iz religijske tradicije. Da li može biti sačuvana nezavisno od te tradicije pouzdano ne znamo. Naravno, svako može konstruisati svoje kriterijume dobra i zla, ali da li bi mu trebalo verovati? To je sledeća nesreća koja proističe iz promena koje su naš svet lišile smisla i dovele do osećanja apsurda, veoma raširenog u XX veku, prisutnog u svim oblastima kulture: u filozofiji, likovnim umetnostima, pozorištu...

Setio sam se Joneskovog intervjua objavljenog u italijanskom katoličkom listu “Avvenire”. U njemu je rekao da je čist apsurd nazivati njegovo pozorište teatrom apsurda, jer se kod njega uvek radi o potrazi za Bogom. To me je veoma iznenadilo. Zbog toga bih želeo da mi neko kaže kako smo potragu za Bogom mogli otkriti u Joneskovom pozorištu, jer mi se taj zadatak čini nemogućim, međutim moramo verovati piscu a ne vlastitim impresijama.

Razlikujući zlo i dobro osećamo apsurdnost i nesigurnost. Jer, o tim stvarima treba nešto znati, odnosno moramo imati nekakav instrument, zahvaljujući kome možemo utvrditi da je sloboda bolja od ropstva, jednakost bolja od nejednakosti i sl. Gde je taj instrument? Da li smo ga izgubili? Ne znam. To je pitanje koje upućujem vama, izvinjavajući se što sam vam oduzeo toliko vremena.

S poljskog prevela Biserka Rajčić