Pobeda kritičkog uma

Slobodan Šoškić

Za vreme Miloševićevog režima vlast je na osnovu Zakona o javnom informisanju pokušala da uguši svaku kritiku i političku analizu putem medija, tako što je predvidela prekršajni postupak i zaprećene visoke novčane kazne. Mnogi mediji su tada bili ugroženi.

Posle 5. oktobra 2000. postepeno nastaje atmosfera pretnji i objave rata izvesnim medijima. Ministri pre svega, a i drugi funkcioneri, podnose brojne tužbe protiv medija sa zahtevima za isplatu visokih novčanih iznosa na ime naknade štete (pretrpljeni duševni bol) ili krivično gonjenje. U tome su novinari i glavni urednici opravdano videli ugroženost prava na slobodno informisanje i kritičko razmatranje određenih političkih pitanja.

Namera političara i državnih funkcionera da se mediji “disciplinuju” postaje mora i veliko razočaranje u novu vlast za koju se verovalo da neće biti cenzor naroda i njegovog prava na slobodno informisanje. Podnete su različite tužbe za koje se može reći da su neosnovane i pre početka sudskog postupka, jer tekstovi zbog kojih su podnete nisu sadržavali uvredljive i klevetničke izjave koje bi objektivno mogle škoditi časti i ugledu podnosiocima tužbi.

Jedna od takvih je tužba Vladimira-Bebe Popovića podneta protiv NIN-a, koju je prvostepeni sud ovih dana odbio kao neosnovanu, jer je procenio da “inkriminisani” tekstovi predstavljaju informisanje javnosti o državnom delatniku i da ne znače napad na čast i ugled, iako ih je Vladimir-Beba Popović tako shvatio. Ta tužba predstavlja tipičnu meru zastrašivanja medija da se o određenim funkcijama i njihovim nosiocima ne sme ni razmišljati kroz postavljena pitanja, a kamoli da se o njima kritički razmišlja.

Kako je vlast sve više postajala bahata, te kako je kontinuirano vršila pritisak na rad pravosuđa, to se sve više verovalo da je pravosuđe “njihovo” i da se putem osuđujućih presuda može doći do stanja “mrtvog mora” u medijima. Što je bilo više takvih tužbi, koje su predstavljale nasilje političkih moćnika nad medijima, to je brže nastajalo stanje u kome pravosuđe odlučuje: ili da se preda i izgubi nepovratno status nezavisnog pravosuđa ili da se uzdigne do nivoa nedodirljivog hrama pravde, u kom slučaju sudska vlast pokazuje da ima identitet na osnovu koga se jedino mogu štititi ljudska prava i slobode.

Utisak je da se sudska vlast uspravlja i počinje da poštuje samu sebe, a građanima obezbeđuje ostvarivanje prirodnih prava i sloboda koja im po prirodi pripadaju i koja im nijedna vlast ne daje svojom voljom i milošću. Paradoksalno ponašanje pojedinaca iz vlasti, njihova želja za moć i nastojanje da se sud instrumentalizuje kao oruđe za osvajanje apsolutne vlasti, dovode do stanja u kome sudije počinju da bivaju svesne sopstvene vlasti, i potrebe da se poštuju demokratski principi na kojima počiva život pojedinca i funkcionisanje moderne države.

Brojni su primeri kad izvršna vlast ne poštuje sudstvo, smatrajući ga slabijim segmentom, kome se mora nametnuti dominantna vlast od koje zavisi sve u društvu i državi. Na taj način vlast želi da uspostavi režim u kome su čovek i građanin podanici, a mediji stub oslonca toga režima.

Naravno, novinari moraju biti svesni uloge, profesionalnih obaveza i značaja za društvo, ne dozvoljavajući da ih nastojanja vlasti obezvrede i svedu na ulogu slugu pomoću kojih se vlada tuđim glavama. To podrazumeva da se za slobodu javnog informisanja svakodnevno bore, poštujući pri tom prava i slobode drugih. U takvim nastojanjima medija pravosuđe ima veliki značaj da zakonitim odlukama obezbedi medijima ostvarivanje prava kroz koje se ogleda sloboda javnog izražavanja i kritičkog mišljenja. Izgleda da je za osvajanje sloboda u društvu i jasne podele vlasti nužno da se povremeno svi ugroze od strane izvršne vlasti, te da tada shvate da se prava i slobode ne ostvaruju sami od sebe, već upornom borbom bez obzira na to što su deklarativno određena u zakonima.

U vlasti će uvek biti pojedinaca kojima je posedovanje moći osnovni cilj, a obavljanje javnih funkcija sredstvo ostvarenja ličnih interesa. Otuda nužnost postojanja nezavisnog i samostalnog pravosuđa i slobodnih medija, kao bitnih uslova za ostvarenje demokratskog društva, u kome će pravda biti mera kvaliteta života, a slobodni mediji sredstvo izražavanja kritičkih misli.

Da nije bilo novinarske hrabrosti, ne bi bilo ni inkriminisanih tekstova u NIN-u, koji su bili predmet sudskog postupka povodom tužbe Vladimira Popovića, niti bismo znali dokle se prostire sloboda javnog informisanja, a dokle moć i želja pojedinih političkih i državnih funkcionera.

Sudski postupak Beba Popović protiv NIN-a kao da nagoveštava sazrevanje svesti o stvarnoj ulozi medija u demokratskom društvu i značaja sudske vlasti u zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda. Verujemo da će se sudovi u budućem radu prilikom razmatranja slučajeva javnog informisanja i kritičkog mišljenja o poduhvatima predstavnika vlasti sve više držati evropskih standarda na osnovu kojih se procenjuje ostvarivanje prava na slobodu javnog izražavanja.

(Autor je advokat iz Beograda)