Obamina prva godina

Pre godinu dana, 20. januara 2009, više od milion ljudi okupilo se u Vašingtonu da čuje pristupnu besedu 44. američkog predsednika Baraka Obame, prvog crnca u Beloj kući, čoveka koji je, kako se tada oduševljeno govorilo, Americi vratio nadu. Predsednikov rejting dosegao je nebeske visine, više od 70 posto Amerikanaca imalo je pozitivan stav prema njemu a demokrati su, na talasu njegove pobede, posle niza godina imali komotnu većinu u oba doma Kongresa. Opšta situacija, pre svega ekonomska, bila je nepovoljna, ali novoj administraciji, kako je izgledalo, ništa nije stajalo na putu da sprovede zamašne reforme. Novoizabrani predsednik delovao je stabilno i odmereno, trezveno i nezlobivo, kao čovek dogovora, a ne podela. Za državnog sekretara izabrao je svoju glavnu konkurentkinju iz redova demokrata, Hilari Klinton, uprkos žestokim i često nepravednim kritikama koje je izricala na njegov račun dok se još nadala da će ona poneti demokratsku predsedničku kandidaturu. Bio je to, kako se govorilo, viteški potez kojim je očuvano jedinstvo demokrata. Za potpredsednika je izabrao DŽozefa Bajdena uprkos nekim njegovim, najblaže rečeno, nekorektnim i rasističkim izjavama (poznat po brzopletosti, Bajden je svojevremeno izjavio da je Obama prvi Afroamerikanac u politici koji ume jasno da govori, čist je i ostavlja prijatan utisak). Tim izborom je, kako je blagonaklono ocenila politička javnost, Obama pružio ruku starijim naraštajima Amerikanaca, dokazujući da ume da se uzdigne iznad rasnih predrasuda i prepozna dobronamernost i onda kada je skrivena iza stereotipnog mišljenja. U celini gledano, Obama je doživljavan kao političar koji gradi mostove i prevazilazi stranačke, ideološke, generacijske, imovinske, etničke, verske i kulturološke podele. U idealnom svetu, za koji se on ne samo zalaže, nego je na korak od njegovog konkretnog uspostavljanja (bar je tako izgledalo) ima mesta za sve i svima će biti dobro. U tom ključu je čitana i tumačena promena, kao njegov osnovni izborni moto, dok je iskaz „Da, mi možemo“, čijim je gromoglasnim ponavljanjem završavan svaki predizborni miting, bio svojevrstan pečat na ugovoru koji je Amerika sklapala sa samom sobom. Jednom rečju, Amerika je bila ponosna na sopstveni izbor i u novom predsedniku videla čoveka koji će uspeti da je oslobodi nebrojenih nagomilanih problema, od budžetskog deficita, nezaposlenosti i hipotekarne krize, do nesporazuma sa saveznicima u pogledu obaveza prema zemljama koje su, blagodareći naporima prethodnih administracija, čiji su mnogi članovi našli posao i u novoj, Obaminoj, stupile na put demokratizacije po američkom obrascu. Evropa je novoizabranog predsednika SAD dočekala s podjednakim oduševljenjem. Obamamanija nije lepa reč, ali je jedina kojom se može opisati raspoloženje koje je zahvatilo kako Ameriku, tako i veliki deo ostatka sveta. To se jasno videlo tokom predizborne evropske turneje, kada su stotine hiljada ljudi dolazile da čuju i pozdrave budućeg lidera zapadnog, a možda i celog sveta. U Berlinu je, pred 200.000 ljudi, mesijanski obećao da će graditi bezbedniji i jedinstveniji svet u kome će hrišćani, muslimani i Jevreji zajedno deliti odgovornost i blagodeti globalizacije, kao ravnopravni građani sveta. Amerika nema bližeg saveznika od Evrope i one, zajednički, mogu doneti novo blagostanje celom preobraženom svetu, oslobađajući se nuklearnog oružja i ne dopuštajući nove podele. Najavio je novu zoru za Bliski istok i spremne odgovore za sve izazove 21. veka, mada ih nije precizirao. Ko god se usudio da u svem tom oduševljenju vidi nešto preterano i neprirodno, rizikovao je da ga proglase zluradim, retrogradnim i uskogrudim. Danas, posle godinu dana, stanje je bitno drugačije: predsednikov rejting u Sjedinjenim Državama pao je ispod 50 posto, većina ekonomskih problema ostala je nerešena a pojavili su se i mnogi novi, Amerikanci su sve nezadovoljniji i sve ogorčeniji. Na izborima za upražnjeno senatsko mesto Teda Kenedija u Masačusetsu, gde skoro 40 godina nijedan republikanac nije mogao ni da se približi, državna tužiteljka Marta Koukli, popularna demokratkinja za koju je, na kraju predizborne kampanje, agitovao i sam Barak Obama, izgubila je od Skota Brauna, relativno nepoznatog republikanca nimalo besprekorne prošlosti koju, uostalom, nije ni pokušao da sakrije. Kouklijeva je u nekim predizbornim istraživanjima vodila čak 30 procentnih poena ispred Brauna. I na pre toga održanim guvernerskim izborima u Virdžiniji i u NJu DŽersiju republikanci su izvojevali pobede, iako je Obama u svim trima saveznim državama prethodno osvojio više od 50 posto glasova. Istine radi, valja reći da sadašnja popularnost predsednika Obame ne zaostaje za popularnošću Bila Klintona ili DŽordža Buša Mlađeg u istoj fazi njihovih prvih mandata, ali je njegov pad neuporedivo veći jer mu je i polazište bilo znatno više. Dramatična je samo širina obuhvata i dubina opšte razočaranosti: prema Galupovom istraživanju, predsednik je izgubio popularnost u 39 od 40 analiziranih demografskih i geografskih kategorija. Pripadnici oba pola i svih starosnih, dohodovnih, obrazovnih, regionalnih, bračnostatusnih, ideoloških i stranačkih analitičkih grupacija danas ga ocenjuju znatno manje povoljno nego pre godinu dana i taj pad nigde nije manji od 15 posto. Tematski gledano, kada je reč o svakom pojedinačnom pitanju koje je bilo predmet istraživanja - porezi, budžetski deficit, otvaranje novih radnih mesta, opšta ekonomska situacija i zdravstvena zaštita – veći je broj ispitanika koji predsednikova postignuća ocenjuju negativno nego onih čije su ocene pozitivne. Prema istraživanju Si-En-Ena, za 12 posto je smanjen čak i broj onih kojima predsednik u celini uliva poverenje. Najveći problem svakako predstavlja to što se Obami danas zamera da nije ispunio i mnogo toga što nikada nije ni obećao, baš kao što mu se, koliko god to iracionalno delovalo, zamera to što je uradio upravo ono što je i najavljivao. On, recimo, za razliku od Klintonove i Bajdena, u vreme Bušove administracije nije glasao za ratna dejstva u Iraku, ali jeste bio za ratne akcije u Avganistanu. U predizbornoj kampanji je obećao postepeno povlačenje iz Iraka i žešće, ali za američke snage što bezbednije, angažovanje u borbi protiv talibana u Avganistanu. Danas se može raspravljati o moralnosti, pa i svrsishodnosti potonjeg plana, može se osporavati izbor ljudi kojima je poverio koordinaciju borbe protiv talibana u Avganistanu i Pakistanu, ali mu se ne može prebaciti da je odlukom o upućivanju još 30.000 vojnika u Avganistan prekršio neko predizborno obećanje. Kao što nije prekršio ni obećanje o postepenom povlačenju iz Iraka iako će se ono, kako sam priznaje, otegnuti duže nego što je želeo. Ukinuo je vojnosudske komisije i krenuo u izmeštanje pritvorenika iz Gvantanama, ne preko noći, ali nije ni obećao da će se to preko noći ostvariti. Posebno su razočarani levi američki liberali, uvereni da ih je Obama izdao. Bili su, kako piše NJujorker, ubeđeni da je Obama njihov čovek, da će zgaziti republikance i povesti revoluciju, a on ništa od toga nije uradio. Samo, ta njihova predstava nije počivala ni na čemu što je Obama stvarno nudio, već na onome što su oni, na temelju sopstvenih želja, učitali u njegov program. A taj program je, opet, bio pun elastičnih formulacija i tek nagoveštenih rešenja, dovoljno labavo definisan da je svako u njega mogao štošta da udene. Liberali su ponajviše toga učitali i zato su sada toliko ljuti da Obamu optužuju za kukavičluk, proračunatost i prodaju ideala. Pa tako, kroz sadašnju prizmu, njegova težnja ka postizanju dvostranačkog konsenzusa oko programa opšte zdravstvene zaštite, koja je, još pre godinu dana, bila tumačena kao izraz zrelosti i miroljubivosti, biva tumačena kao kompromiserstvo i odsustvo srčanosti. U stvarnosti se, međutim, samo percepcija promenila. Na drugoj strani, najsiromašniji Amerikanci, oni koji su, glasajući za Obamu, čvrsto verovali da glasaju za posao i sigurnost, ubeđeni su da beskonačne diskusije o zdravstvenoj zaštiti nisu ništa drugo do tlapnje bogatih i dokonih ljudi. „Koliko glasni treba da budu pozivi na uzbunu, da bi ih čuli predsednik i njegovi demokratski saveznici na Kapitol hilu, koji ne samo da su potpuno bespomoćni u suočenosti s krizom, već su izgubili i kontakt sa stvarnošću i realnim teškoćama koje muče ljude“, pita se Bob Herbert u NJujork tajmsu, podsećajući na učestale bankarske plenidbe kuća zbog docnje u otplati, propast malih i srednjih preduzeća, gubitak posla i lična bankrotstva širom SAD. „Dok se zemlja muči prolazeći kroz najgoru ekonomsku krizu od doba Velike depresije, oni se poput gomile nevaspitanih klinaca preganjaju oko zdravstvene zaštite, protraćivši na to celu godinu.“ Ako je prva godina predsedničkog mandata, posebno u američkom političkom sistemu, rezervisana za postavljanje programskih osnova aktivnosti nove administracije, druga je ona u kojoj se donose teške i nepopularne odluke, da bi se u trećoj te odluke konsolidovale i otklonili njihovi eventualni negativni efekti u javnosti, a u četvrtoj obavile pripreme za naredni mandat, svoj ili svog stranačkog kolege i izabranika. Obama je već u prvoj godini, sticajem okolnosti, morao da založi svoj autoritet za finansijsko spasavanje vodećih banaka i giganata automobilske industrije. Sada, u drugoj godini, opredelio se za novu intervenciju u bankarskom sektoru, uvođenje dodatnih propisa i uredbi kojima će se razdvojiti komercijalno od investicionog bankarstva, ograničiti razmere bankarskih operacija i uvesti dodatni porezi na spekulativni profit. Volstrit je zagrmeo da je reč o populističkoj i opasnoj meri, kojom se ograničava globalna konkurentnost, a berze i u Americi i u Evropi jasno su pokazale negativnu reakciju. Vrhovni sud je u međuvremenu, doduše tesnom većinom, presudio da se ne smeju postavljati nikakva finansijska ograničenja za izborni angažman korporacija i shodno tome ukinuo stoletnu zabranu. Jednostavnije rečeno, korporacije su izjednačene s pojedincima u pogledu podrške kandidatima i novčanih priloga u političkoj kampanji, pa će moći da troše koliko god im je volja kada žele da izaberu ili poraze nekog kandidata. Ukinuto je ograničenje i za potrošnju sindikata, mada oni, po pravilu, imaju manje para, pa je i opasnost od njih manja. Obama se smesta obrušio na tu odluku, kao i mnogi ugledni komentatori, koji je ocenjuju kao povratak direktno u devetnaesti vek. Ne budu li predsednik i Kongres predložili i doneli zakon kojim će se korporacije obavezati da dobiju jasan pristanak akcionara za svaku odluku o finansiranju političkih kampanja, politika će se pretvoriti u predmet delovanja liberalnog kapitalizma u njegovoj najprimitivnijoj formi. Tada više neće biti potreban ni marketing, ni bilo kakvo pakovanje programskog sadržaja neke politike. Sve će se svesti na uloženi iznos. A to je sasvim različito od političke vizije koju je ikada ponudio Barak Obama. Zato se s pravom može reći da njemu tek predstoji mučna i neizvesna borba.