Neponovljivo iskustvo

Sa NIN-om povremeno sarađujem u svim njegovim posleratnim godinama, do dana današnjeg. I uvek, na obostrano zadovoljstvo. A sav sam bio u NIN-u, bezmalo danonoćno, i do 1980. godine kao glavni urednik lista, kada sam izabran voljom redakcije a ne foruma, što je, koliko znam, jedinstven slučaj u tadašnjoj vodećoj štampi. Imao sam tada jedan veliki hendikep i jednu veliku prednost. Otežavajuća okolnost je Titov višemesečni boravak u bolnici, onda njegova smrt, sahrana i, potom, opšta neizvesnost odlaskom neprikosnovenog vođe. A prednost? Kakva se samo može poželeti. Nikada za 60 godina novinarstva nisam radio u timu prekaljenih profesionalaca kao u tadašnjem NIN-u. Ova, inače, vreća rogova, kako je obično sa ljudima viših sposobnosti, bila je u stanju da prevrne i nebo i zemlju i da preko noći stvori zanimljive novine. Na jednoj od godišnjica lista, nazvao sam NIN Real Madridom jugoslovenske štampe. Da kažem još: za ovakav izbor redakcije zaslužni su prethodni urednici. Došao sam na gotovo. Ovo je trenutak da se podsetimo Dušana Simića, dobrog čoveka i vrhunskog novinara, kome su ninovci takođe nudili mesto glavnog urednika. A on je to odbio, pristao je na niži rang, zamenika glavnog urednika, pod uslovom da ja budem šef redakcije. Eto, i to se događalo. U NIN-u sam bio glavni urednik samo godinu dana. Otišao sam svojom voljom, iz porodičnih razloga, oslobođen teškog tereta, ali sa osećanjem neponovljivog profesionalnog iskustva i radošću kakvu pružaju široka čitalačka publika i rekordne tiražne novine. Mirko Đekić Odista nije pristojno kada čovek u dubokim godinama – a meni su se neprimetno nagomilavale i ubrzavale – kaže da je dugo bio vezan za neke novine. Jeste NIN svojim mislima i rečenicama uticao na mene još dok je bio, samo po izgledu, kao obične novine. Tačno je da sam, uz Franeta Barbijerija, kao mlađani član jake ekipe, više nego dovoljno učestvovao u pretvaranju ovog lako razumljivog i nekada preterano intelektualnog lista, daleko od sadašnjih žućkastih bućkuriša, u nedeljni magazin. Ali, šta sada da tvrdim: da su NIN koji su osnovali i vodili velikani pisane reči – Najdan, Đoka, Steva Majstorović, Zira Adamović, Vasa Popović... Ta imena mnogim sadašnjim čitaocima nisu znana. Bio sam saradnik NIN-a još dok je bio u formatu novina. Došao sam u redakciju na poziv tadašnjeg glavnog urednika Dragana Markovića januara 1976. godine. Bivao sam svakojaki tekstopisac, prošao sam mirno i usputno ceo put od saradnika do glavnog urednika. To sam radio od 1982. do pozne jeseni 1987. godine. Tadašnji vodeći čovek vodeće partije, slavodobitnik ondašnje Osme sednice CK partije, čudesne ali ne i čudotvorne, u NIN-u je načinio najveći politički pogrom u istoriji srpskog novinarstva. Iz najuglednijeg i najtiražnijeg magazina tadašnje Jugoslavije, iz tadašnje partije, uz direktnu zabranu bavljenja novinarstvom, izbacio je mene, mog zamenika i partijskog sekretara. Još nekoliko saradnika je pokažnjavao. Tako mu se moglo. Biti glavni urednik bilo kog lista je komplikovan posao. Uvaženi Žan Pol Sartr jednom je napisao: ne može se istovremeno biti i konj i konjanik. Đoko Stojičić Glavni i odgovorni urednik NIN-a bio sam od 24. januara 1988. do 30. aprila 1989. godine. To je bilo vreme velikih društvenih previranja u Jugoslaviji i u Srbiji. Zakoni nisu važili za celu teritoriju Srbije već za tzv. užu Srbiju. Pokrajina Kosovo je sarađivala sa sovjetskom republikom Dagestanom, preko 10.000 kilometara daleko od Srbije, a Slovenija i Hrvatska su pokazivale otvorenu težnju da se otcepe od Jugoslavije. Jedna od prvih odluka tadašnje vlasti bilo je donošenje zakona koji su važili za celu teritoriju Srbije. To je bio odgovor na vojvođansko autonomaštvo i kosovski separatizam. NIN je svojski potpomagao politiku jedinstvene Srbije. NIN-ovo viđenje pojava u društvu nije se svodilo na neutralno informisanje, već se radilo o utemeljenim i smelim procenama i kritičkim analizama. NIN je bio izvornik ideja sa izrazitim uticajem na javno mnjenje. Kako smo narod sa nedovoljnim smislom za kontinuitet vrednosti, 75. godišnjica NIN-a predstavlja istorijski dragocen datum našeg duhovnog razvitka i ponos srpskog novinarstva. Teodor Anđelić U NIN-u sam stekao dva venčana kuma i jednu od bivših supruga, i prijatelje u različitim redakcijskim sastavima i naraštajima od Beograda do Zagreba i LJubljane. I niz suprotnika i suprotnica. U NIN-u sam sarađivao još kao student-honorarac, u NIN-u sam pre skoro četiri decenije bio i pripravnik, pa saradnik u „rubrici“, zatim zamenik urednika rubrike (Tirketa!), pa urednik kulturne rubrike godinama, pa zamenik glavnog urednika, pa glavni urednik. To je epoha u kojoj je NIN srpski nakit jugoslovenske žurnalistike (radni podnaslov knjige o NIN-u koju ću, valjda, završiti ove godine), to je razdoblje novinarskog hedonizma „njusmagazina“, vreme kada je NIN u kući „Politika“ bio gospodin jer joj je pripadao, a na petnaestom spratu kuće, u Klubu, imao je mesto Svete gore Bermudskog trougla („Šumatovac“, „Lipa“, „Grmeč“...) Milovan - Milo Gligorijević Dva puta, u svom novinarskom veku, bio sam glavni urednik i dva puta napuštao funkciju „u prisustvu vlasti“. Desilo se to i u NIN-u, godine 1993, ali, neću da pričam o nevoljama. Nevolje sam izabrao davno, onda kad sam izabrao zanat. Ili su, možda, nevolje izabrale mene. O čemu ću da pričam ako neću o velikim neizvesnostima, o političkim potresima i sukobima sa ljutim krajnostima u javnom životu? Hoću da zahvalim sudbini što me je uvela u ovaj lepi, u ovaj opasni posao. I što me je poslala u NIN. Samo u novinarstvu, i samo radeći za NIN, mogao sam da upoznam toliko mnogo značajnih, mudrih i darovitih ljudi: velikih naučnika, znamenitih pisaca, čuvenih umetnika. Ta poznanstva, koja su se ponekad pretvarala u prijateljstva, donela su mi radost okrepljujućih razgovora i radost slušanja. Sada, na izmaku šezdesetih godina, čini mi se da je gomila mojih novinarskih beležnica i magnetofonskih snimaka – iz nekoliko decenija prošlog veka – planina čiji vrh još nisam video. NJena čuda opisivaću dok budem umeo da pišem. Dušan Veličković Možda vreme leči sve, ne znam, ali siguran sam da kontekst jede sve. Tako je kontekst pojeo i moje godine s NIN-om, pa mi sada te godine izgledaju i lepše i smislenije. Dakle, moje godine s NIN-om počele su u vreme ratnog ludila, sumanute inflacije i malog tiraža, a završile su se protestnom šetnjom na ulicama, štrajkom novinara u NIN-u i duplo većim tiražom. Između te dve tačke, ono najvažnije što se zbivalo u Cetinjskoj 1, bila je strast nezavisnosti. Živeli smo u vremenu besmisla i ludila i činilo se da u definisanju nezavisnosti i kritičkog duha ima neke ozbiljne svrhe i cilja. Bilo je to kao na početku rokenrola, oslobađaš se nečeg a ne znaš tačno gde ćeš stići, i sve to radiš zajedno i s onima koji i dalje sviraju i kantri, i bluz, i gospel na srpski način. Nismo pojam nezavisnosti i kritičkog stava, naravno, nikada do kraja definisali, ali, sada, kad pomislim, u onim vremenima uopšte nije bilo teško bar naslutiti šta to znači. Jeste paradoksalno, ali čini mi se da je danas to mnogo teže. Valjda je to uvek tako u mirnijim vremenima kada je mediokritetstvo, osrednjost i podmitljivost mnogo teže prepoznati negoli nasilnost i glupost u kriznim vremenima. Slobodan Reljić Završavajući gotovo sedmogodišnje uređivanje NIN-a objavio sam zapise iz 1908. o srpskim zemljama značajnog evropskog novinara Franca fon Jesena. Tu je bila epizoda iz koje sam izvukao naslov: Kad seljaci bistre svetsku politiku. Jesenov saputnik, dopisnik „NJujork Heralda“, tečno je govorio ruski „te je zato bio u stanju da donekle razgovara s inteligentnim Srbima“. I: „Ovim putem smo dobili dobar utisak jakog nacionalnog osećanja i često začuđujuće egzaktnog znanja evropskih prilika kod srpskog seljaka.“ Otkud im znanja: „Pop ili učitelj, ili gazda u ’kraljevskim’ krčmama, na glavnoj cesti ne samo da čita dnevne novosti naglas nego komentariše i sadržaj zajedno sa slušaocima.“ Još od studentskih dana mene je u NIN-u pre fascinirao takav stav: da se govori o svemu bez kompleksa, ali i stalno učeći. I od „naših“ i od „njihovih“, a uvek mi se činilo i više od „njihovih“. To su Barbijeri i Dragan Marković briljantno institucionalizovali u originalnu njusmagazinsku pojavu. Prilagođen malom tržištu i malom jeziku, NIN je uvek sledio najveće svetske uzore. I okupljao vrhunske novinare. Svaki novinar NIN-a može biti ministar, a retko koji ministar može da piše za NIN, govorio je Dragan Marković. Šta god da sam radio u NIN-u, uvek sam imao pred sobom tu sliku. Ostajem u uverenju da je to raison d’être Nedeljnih infromativnih novina. NJihov duh.