Heroji oko nas

Po običaju ukorenjenom u komunistička vremena, kada su za praznike u novine pripuštani trudbenici – rudari, livci, monteri i slični junaci socijalističkog rada - za ukras, i primer… i ove Nove godine mediji su nam ponudili biografije “običnih ljudi” koji su se nečim istakli. Udenute između svečarskih intervjua obećanja političara i državnika, i pravih reklama, i iscrpnih informacija o tome koliko je novca zaradila novokomponovana zvezda, gde će “najluđu noć” provesti neko čije je zanimanje “učesnik trećeg serijala” nekog rialiti programa, kako podnosi trudnoću tv-voditeljka… Kao da je cela Srbija jedna “velika farma”. Jesu li samo mediji krivi za ovakvu sliku, ili smo svi mi postali neosetljivi na primere istinskog pregalaštva, dobročinstava, brige za opšti interes i uspešne borbe sa nesrećom? Ovo je tema zahvalna za tv-diskusije i okrugle stolove, ali jedan čovek je rešio da deluje. Zoran Ilić, vlasnik uspešne firme „Biomelem”, još 2006. godine pokrenuo je akciju „Sam svoj heroj”, s namerom da, kako kaže, „izvuče na svetlo dana istinske pozitivne primere, da skrene pažnju na obične ljude koji su se svojom hrabrošću, poštenjem, istrajnošću i plemenitošću uhvatili u koštac sa izazovima života i ćudljivim putevima sudbine”. Od leta 2008. godine ova akcija se odvija kroz internet sajt www.mojheroj.com, koji objavljuje priče o stvarnim herojima našeg doba. - Uspešni naučnici, odlični đaci i studenti, dobrotvori, marljive zanatlije, dobri susedi, plemeniti pojedinci, hrabri ljudi i žene koji u teškim uslovima uspevaju da sačuvaju svoju porodicu... heroji svakodnevice, svuda su oko nas. Oni predstavljaju zalog naše budućnosti, i mislim da pažnju javnosti treba usmeriti na njih – kaže Ilić za Nin, i dodaje da kriterijumi za uvrštavanje na sajt nisu komplikovani: “Da bi neko postao ‘heroj’ nije važan ni njegov uzrast, ni pol, ni nacija, ni vera, ni obrazovanje... Treba samo da bude primer kako se do uspeha dolazi radom, trudom, odricanjem, upornošću i verom u sebe.” Do sada je obajvljeno više od 130 biografija „običnih“ heroja. Javnosti su, tako, predstavljeni najbolji studenti sa beogradskog, novosadskog, niškog, kragujevačkog i novopazarskog univerziteta, pa učitelj sa Zlatibora koji svoje đake automobilom skuplja po zaseocima i dovozi na nastavu u školu koju je sam okrečio, zatim njegov penzionisani kolega koji na kraju svake školske godine daje skromne sume svim đacima koji su u poslednjim ratovima ostali bez roditelja... Šapčanka koja je poklonila kuću za vrtić za autističnu decu, Titelčanka koja svoje starije sugrađane vozi u ambulantu... sedmogodišnjak koji se brine o bolesnoj baki i majci i mlađoj sestri, troje mališana iz Jagodine koji žive sa potpuno paralizovanim ocem, trinaestogodišnjak koji je spasao svog druga od utapanja... Poseban odeljak posvećen je “herojima iz prošlosti”, pa tako sajt donosi iscrpne biografije dobrotvora kao što su Đoka Vlajković, Ilija Milosavljević Kolarac, Nikola Spasić, ali i povesti o znamenitim ženama, danas gotovo zaboravljenim: Dragi LJočić, prvoj lekarki u Srbiji, njenoj koleginici i savremenici Draginji Babić, i engleskim bolničarkama Irbijevoj i Pedžetovoj. I bez ozbiljnije dugoročne pomoći sa bilo koje strane, zahvaljujući samo upornosti njegovih pokretača - uz Zorana Ilića, to su i Vladan Vukosavljević, Aleksandar Kostić i Vojislav Milutinović - sajt „Moj heroj“ ubrzo je stekao zavidan broj posetilaca. - Dirnuti sudbinama nekih naših heroja, ili gnevni što su talentovani mladi ljudi prepušteni sami sebi, nudili su pomoć - kaže Zoran Ilić, dodajući da su administratori sajta u takvim slučajevima spajali „dve strane“, a da zbog malog broja saradnika ne mogu da prate dalje sudbine takvih inicijativa. Za jednu se, ipak, u javnosti zna. Posle objavljivanja priče o Mirku Kaldarašu, istovremeno na sajtu i u “Blicu”, koji medijski podržava ceo ovaj projekt, ovaj devetnaestogodišnjak, najbolji đak vršačke Hemijsko-medicinske škole koji je živeo u kućici bez vode i struje, dobio je stipendiju od beogradske privatne klinike “Forumlab” i kuću od Pokrajinskog izvršnog veća. - Naš osnovni cilj nije da pomažemo, jer jednostavno nemamo mogućnosti za to. Mi želimo da promovišemo prave vrednosti, da pokažemo da je uspeh, uz zalaganje, moguć i izvan politike i estrade – kaže Ilić. On privodi kraju pregovore sa fudbalskim klubovima “Partizan” i “Crvena zvezda” o zajedničkoj akciji čiji će cilj biti povratak sportskog navijanja na stadione i suzbijanje huliganstva. Tokom 2010. godine biće ustanovljen i festival dokumentarnog filma na temu “svakodnevnog herojstva” otvoren za sve zainteresovane, a krajnji cilj je stvaranje socijalne mreže koja će povezati sve države nastale na teritoriji bivše Jugoslavije. - Nije nam cilj nikakvo ponovno ujedinjavanje, već smatram da ćemo na taj način, razmenom pozitivnih iskustava i primera, kad smo već upućeni jedni na druge, doprineti boljem razumevanju i saradnji – objašnjava, svestan da su ciljevi ambiciozni, ali i uveren da je moguće realizovati ih. Ni do sada nije bilo lako: sve aktivnosti pokretači su praktično finansirali sami. - Sve nadležne institucije u državi su nam poslale pisma podrške. Ali niko nije dao ni dinar… Valjda kod nas mora da bude tako: da i ovakav projekt bude primer herojstva. Sudbine Vladimir Vučićević, trinaesto­godišnji Čačanin, brine se o bolesnoj majci i domaćinstvu i uspešno završava sedmi razred. NJih dvoje već deset godina žive u baraci u Prvomajskoj ulici u Čačku gotovo bez ičega, sa svega nekoliko hiljada dinara socijalne pomoći. Petar Srnić je imovinu sticanu čitavog života, a vrednu pola miliona evra, zaveštao Beogradskom univerzitetu. Tri stana u centru Beograda namenio je za stipendiranje talentovanih akademaca koji žele da ostanu u otadžbini i pomognu joj svojim znanjem i stručnošću. Ana Pavlović iz Zemuna, zbog oštećenog vida, predavanja i čitane lekcije snimala je na kasetu i slušajući ih, učila. Koristi se i Brajevim pismom. Tako je uspela da ovlada engleskim i španskim jezikom, a pomalo i francuskim, ruskim i esperantom. Na Pravnom fakultetu diplomirala je u roku, sa prosekom 9,8. Milka Mitrašinović iz Užica duže od dve decenije neguje nepokretne sinove obolele od cerebralne paralize i epilepsije. Ima samo jednu, u opštoj nemaštini teško ostvarljivu želju - da imaju kućerak sa dvorištem, pa da dečake može da izvede, da ih stavi da sednu na travu, da čuju ptice, da vide malo neba. Dejana Bačko, petnaestogodišnja devojčica iz Bačke Palanke, rođena bez ruku, posvetila se slikarstvu i postiže velike uspehe na izložbama u svetu. Od Međunarodnog udruženja umetnika koji slikaju nogama i ustima dobila je stipendiju kojom plaća privatne časove slikanja. Mirko Kaldaraš, iako je živeo u baraci bez struje i vode, bio je najbolji đak vršačke Hemijsko-medicinske škole, predavač u školi za talente u Petnici i pobednik na takmičenjima iz hemije. Internet je koristio u školi, posle nastave, a stručnu literaturu pozajmljivao. Oca, preminulog pre godinu dana, i majku, naučio je da čitaju i pišu. Čedo Karanović, izbeglica iz Bihaća doseljen u Zrenjanin, dane i godine provodi sa jedanestogodišnjim dečakom vezanim za kolica, koji živi u susedstvu. Jelena Radojičić (28) iz Beograda, zbog nemaštine je tek sa dvadeset pet godina upisala studije Socijalne politike i socijalnog rada na Fakultetu političkih nauka, ali se u međuvremenu brinula o stotinama dece bez roditeljskog staranja i spasila nekoliko ljudskih života.