Razvejavanje magluština

Ako se još nismo potpuno pomeli u mraku, ipak smo u opakim magluštinama koje nas narkotizuju i sprečavaju da se odlučimo kojim ćemo drumom udariti. Tema „NATO i mi“ nije, kako se nekima čini, samo „ispolitizovana“ (u ovoj zemlji nema ničega što nije ispolitizovano i pod budnim okom „velikog brata“), ona je „mora“ koja nam remeti i san i javu još od trenutka od kada smo se, „osvešćeni“ (još više zavedeni), odlučili za „bezalternativnu“ Evropu i za sve posledice takve odluke. Tema je neporecivo ozbiljna, taman toliko koliko su ozbiljni i procesi geopolitičkih „rekonfiguracija“ sveta, preispitivanja dosadašnjih i sadašnjih konstelacija i odnosa (kao i „instrumenata“ održavanja postojećeg i ciljanog stanja, među kojima je i NATO), utvrđivanja i realizovanja novih i merodavnih normi i metoda saodnošenja i podnošenja. Bez fatalističkog prizvuka, odluka o pristupanju NATO-u nosi u sebi otvorenu mogućnost sudbinskog rešenja – da li je naš narod zaslužio da ga danas stavljaju pred zadatke koji nisu dečja igra niti virtuelne improvizacije, da li mu se time dodeljuje nagrada ili kazna i da li on to uopšte može, supstancijalno i povesno, da podnese i iznese? To pitanje je, istovremeno, i pitanje naše sposobnosti da kontekstualno i konsekventno mislimo, a ne tek da se „dizanjem ruku“ opredeljujemo za ponuđeno rešenje makar se ono realizovalo i na opštenacionalnom referendumu. Sve nam govori da naši građani nisu pripremljeni za takvu vrstu „predstave“. Smatram, naime, da nam nije potrebno „pregrejavanje“ atmosfere hitnošću rešenja iz više, već pomenutih, razloga. Jedan je, ali ne i najbitniji, što se eksploatacijom ove teme ne ostvaruje samo „politička upotreba emocija“ (falš razlog), već pokušaj kapitalizacije lažne „dobiti“ većinske podrške, pre nego što se u našim glavama ne razbistri šta i kako treba da promišljamo.