Ne umreti prerano

Svako bi želeo da zna koliko je još godina pred njim, obično i ne misleći na, ne daj bože, neočekivana skraćenja dužine života. Zbog toga je još u starom Rimu, u 225. godini, Emilijus Macer (Aemillius Macer) napravio prve „tabele života“, koje su u savremenoj verziji tako savršene da svako može videti šta mu je „pisano“. Ali, statistiku ne brinu pojedine sudbine, jer ona se bavi obradom i matematičkom analizom podataka i stoga treba računati na slučajnosti, odnosno, događanja koja su predmet teorije verovatnoće. Poučan je primer 47-godišnjeg francuskog advokata koji je, uzdajući se u statistiku, napravio ugovor o izdržavanju sa jednom devedesetogodišnjom gospođom bez sredstava za život. Gospođa po imenu Žan Kalman (Jeanne Calment, 1875-1997) prodala je advokatu svoj stan u Arlu, po ceni koja je, u stvari, bila doživotno mesečno izdržavanje. U ugovoru je stajalo da se mesečna isplata prekida u slučaju njene smrti, posle koje bi bila izneta iz svog stana, a u njega bi se uselio advokat. Advokat je brzo sastavio ugovor, mada je možda morao znati da je gospođa Kalman u svojoj devedesetoj, za čitavih deset godina, već bila prešla granicu statistički očekivanog života za Francuze. On, očigledno nije znao da je malo relevantno to što nije umrla u proteklih deset godina, kako se očekivalo, ali da je jako relevantno što ih je preživela. Advokat nije znao ni za Bejisovu teoriju (Thomas Bayes, 1702–1761) koja kaže da se verovatnoća događaja A ukoliko se odigra događaj B razlikuje od verovatnoće događaja B ukoliko se odigra događaj A. Za staru gospođu nisu važila statistička pravila o očekivanoj dužini života u opštoj populaciji, već za seniore starije od 90 godina. U trenutku sastavljanja ugovora očekivana dužina njenog života bila je još šest godina. Advokat se osećao sasvim lagodno pri samoj pomisli da svaka žena, koja je poput gospođe Kalman, još u tinejdžerskom dobu bila u prilici da sretne Vinsenta van Goga, ima velike izglede da u relativno kratkom vremenu ponovo sretne velikog slikara. (Gospođa Kalman zapisala je u svom dnevniku da je Van Gog često svraćao u radnju njenog oca i da je pred smrt bio prljav, loše odeven i nepodnošljiv.) Deset godina kasnije, videvši da se stvari ne odvijaju kao što je mislio, advokat je pronašao drugi stan za sebe, a Žan Kalman slavila je svoj 100. rođendan u vrlo dobrom zdravlju. Iako je u tom trenutku njena očekivana dužina preostalog života iznosila oko dve godine, ona je u advokatovom stanu doživela 110. godinu. Sama je kuvala do 114. a prestala je da puši u 117. godini, jer ni cigarete nisu više bile kao nekad. Advokat je u vreme njenog 110. rođendana bio napunio 67 godina. Prošla je još jedna dekada pre nego što je advokatovo dugo čekanje došlo do kraja, iako taj kraj nije bio onakav kakav je on očekivao. Godine 1995. advokat je umro, a gospođa Žan Kalman nastavila srećan život. Ponosno je držala svoje mesto najstarije žene na svetu u Ginisovoj knjizi rekorda, sve do 4. avgusta 1997. godine kada je posle 122 godine života izneta iz svog nekadašnjeg stana, nadživevši nesrećnog advokata za 45 godina. Raspon bilo čijeg života nije lako predvidiv, ali podaci o dužini života velikog broja ljudi daju pravilnosti. Činovnici vični matematici proučavaju podatke o životima ljudi još od 11. veka, kada je Viljem Osvajač, 1066. iz Normandije ušao u Englesku. Kako nije znao koga je tačno pokorio, potražio je odgovor na to pitanje, naredivši popis, nešto što se danas naziva cenzusom. Ono malo podataka o populaciji, odnosilo se na sve osim na dužinu života i bolesti ljudi, budući da to ne bi bilo konzistentno sa tradicionalnim shvatanjem crkve o smrti: smrt je uvek božja volja. Statistika je nastala u Engleskoj u 17 veku. Prve složenije „tabele života“ pokazivale su, recimo, kolika je očekivana dužina života novorođene dece po polovima. U Londonu je u 17. veku, 46. godinu doživljavalo oko 10 odsto stanovništva, a danas 97 odsto. Nova veština proširila je i primenila metod matematičke analize na uobičajeni svakodnevni život. Statistika je ovladala Evropom u 18. i 19. veku, a pojam Statistik došao je iz nemačkog jezika 1770. Definisan je kao sabiranje činjenica u vezi sa državom i društvom, uslovima pod kojima ljudi žive, sa zdravljem, dugovečnošću, ekonomijom, umetnošću i tako dalje. Bez statistike nikada ne bismo znali da je očekivana dužina života u Srbiji 71,5 godina za žensku, a 76,8 godina za mušku decu, da 30-40 odsto seniora između 92. i 100. danas živi bez tuđe pomoći i da 40 odsto superstogodišnjaka, tj. starijih od 110, traži malu asistenciju. Ali, da biste ušli u ovakvu statistiku, najvažnije je da ne umrete prerano.