Povratak starih prijatelja

Osnivač Stratforda DŽordž Fridman u knjizi „Narednih stotinu godina” predviđa da će glavnu reč na Balkanu voditi ne Evropska unija ili SAD nego Rusija i Turska. Povratak snažnog ekonomskog, ali i političkog uticaja ove bivše imperije vidljiv je već danas. „O Turskoj pre svega treba znati dve stvari: ima snažnu ekonomiju koja raste velikom brzinom i u regionu ima daleko najjače vojne snage. Turska je 500 godina vodila glavnu reč u islamskom svetu, da bi se posle Prvog svetskog rata povukla u sebe. Sada se vraća u stanje u kojem je nekada bila”, naveo je Fridman. Istoričari će reći da se na Balkanu kroz vekove susreću tri imperije - Nemačka, Rusija i Turska. Uticaj Turske konstantno je slabio od Prvog svetskog rata, a tokom Hladnog rata Turska na ovim prostorima praktično nije igrala nikakvu ulogu. Kraj Hladnog rata imao je, međutim, značajan uticaj na tursku spoljnu politiku na Balkanu, gde je kolaps istočnog bloka i jugoslovenske federacije stvorio drugačije uslove, nove krize, vakuum vlasti i nove izazove za tursku politiku. Očuvanje stabilnosti na Balkanu postalo je od suštinskog značaja za bezbednost same Turske. Geografski, Balkan Tursku povezuje sa ostatkom Evrope i snažne istorijske veze Turske i Balkana uvek su bile važan faktor njenih odnosa sa regionom. Stoga je prirodno da se turski interesi, uloga i doprinos razvoju situacije u regionu intenziviraju posle pada socijalističkih režima i raspada Jugoslavije. Takođe, turski odnosi sa Vašingtonom dali su diplomatskim i političkim aktivnostima, vojnom angažmanu i sve većem uticaju na Balkanu posebnu težinu. Treba napomenuti i unutrašnju dimenziju turskog interesa za Balkan, jer skoro petinu ukupnog stanovništva ove zemlje čine ljudi poreklom iz balkanskih zemalja koji su izuzetno osetljivi na dešavanja u regionu i zahtevaju od vlade da zauzme čvrst stav u balkanskim krizama. Taj čvrst stav do skora bio je uglavnom na štetu Srbije i odnosi dve zemlje dotakli su tokom 2007. i 2008. godine najnižu tačku još od Balkanskih ratova, pošto je Turska bila jedna od prvih država koje su priznale jednostranu nezavisnost Kosova. „Imajući u vidu činjenicu da je Turska prilikom raspada Jugoslavije i sukoba koji su ga pratili dosledno podržavala sve srpske neprijatelje, ona sad oseća potrebu da sa Srbijom normalizuje odnose i na taj način u izvesnom smislu stabilizuje čitav ovaj prostor”, kaže za NIN jedan od najcenjenijih orijentologa, profesor Darko Tanasković. Sa ocenom o lošim odnosima u prošlosti se slaže i ambasador Turske u Beogradu Ahmet Suha Umar. „Ranije smo imali vrlo loše odnose, naročito posle proglašenja nezavisnosti Kosova i naše odluke da tu nezavisnost priznamo. Politika Turske prema Srbiji nije bila jasno definisana. Ono što sam ja pokušao da uradim jeste da vladi u Ankari objasnim stvarnu situaciju u Srbiji i regionu. Kada su dobili pravu sliku, bili su u stanju da usklade svoju politiku. Rezlutat toga su naši sadašnji vrlo dobri odnosi sa Srbijom”, rekao je on za NIN. Koliko su bilateralni odnosi bili loši na svojoj koži osetio je i sam ambasador Umar, jer je neuobičajeno dugo čekao na agreman Beograda na svoje postavljenje. Od počekta 2009. godine između Beograda i Ankare rađa se prava romansa. Predsednik Abdulah Gul postao je prvi šef turske države koji je posetio Srbiju u poslednje 23 godine. Ovom posetom razbijen je led i bilateralna saradnja dobila je neslućeni zamah i međudržavni kontakti postali su redovna stvar, a uvedena je i praksa jednomesečnih sastanaka šefova diplomatije Srbije, BiH i Turske. Ne treba izgubiti iz vida ni ulogu koju je Turska odigrala u, na primer, mirenju zavađenih sandžačkih lidera Sulejmana Ugljanina i Rasima LJajića ili njihovom ubeđivanju da uđu u sadašnju vladu Srbije. Takvi napori, kao i nedavna odluka da Beograd posle, velikog dvogodišnjeg čekanja da agreman bosanskom ambasadoru, koja je saopštena nakon sastanka šefova diplomatije Turke, Srbije i BiH, otvaraju raspravu o sve većem uticaju Turske na Balkanu. Ova bivša imperija ima izuzetne odnose i sa ostalim balkanskim državama. Tako, odnose između svoje dve zemlje Bukurešt i Ankara ocenjuju kao „idealne”. Uprkos svetskoj finansijskoj krizi, trgovinska razmena između dve zemlje prevazišla je sedam milijardi dolara tokom prošle godine. Odnosi između Turske i Albanije u 2009. godini samo su nastavili da se poboljšavaju. Trgovinska razmena između ove dve zemlje udesetostručena je u periodu od 2003. do 2009. i dostigla je vrednost od 350 miliona dolara. Uprkos tome što je Ankara bila među prvima koji su priznali nezavisnost Kosova, u 2009. godini južnu srpsku pokrajinu posetili su samo bivši predsedavajući parlamenta Koksal Toptan i bivši šef diplomatije Ali Babačan. Fridman u svojoj knjizi ovakav povratak Turske na Balkan objašnjava činjenicom da joj prostor otvara „nezainteresovanost” drugih, većih igrača. „Sa Nemačkom koja polako ekonomski slabi i koja u vojnom smislu nije bogzna šta, Rusijom koja se nalazi u složenoj situaciji i Amerikom koja nema pravi interes na Balkanu, dolazi se u situaciju u kojoj moć Turske jača”, naveo je on, ističući da se turski uticaj sve više sagledava u Bosni i Albaniji, pa čak i u Makedoniji i Bugarskoj. Na ruku Turskoj ide i to što je entitet koji se trenutno bavi Balkanom, Evropska unija, „veoma slab”. „EU je vojno slaba, ekonomski pritisnuta i politički fragmentirana. Ne postoji više jedinstvena evropska pozicija o bezmalo ijednom pitanju. Period evropske hegemonije na Balkanu prolazi”, navodi Fridman i ukazuje da takva situacija „stvara novu zasebnu silu - Tursku”. Paralelno s ovim, Vladimir Putin podiže Rusiju. Dok evropska snaga opada, a turska i ruska snaga rastu, glavna dilema za Balkan jeste kakvi će biti budući rusko-turski odnosi. Da li će te dve zemlje sarađivati ili će se nadmetati? Danas ove dve države koje su u periodu od dve stotine godina ratovale čak jedanaest puta imaju najbolje odnose u istoriji - Rusija je najveći turski trgovinski partner, međusobna ulaganja iznose desetine milijardi dolara, a 65 odsto svojih energetskih potreba Turska zadovoljava zahvaljujući Rusiji. „Rusija je za Tursku podjednako važna kao i SAD. U nekim slučajevima i važnija”, kaže Umar. „ Interesi Turske i Rusije na Balkanu nekad su u sukobu, a nekad idu ruku pod ruku. U BiH, na primer, imamo sukobljene interese. Radi se o neslaganjima u stvarima kao što su pitanje visokog predstavnika međunarodne zajednice, očuvanja Dejtonskog sporazuma ili Republike Srpske. Ali i to je normalno ne možete očekivati od dve zemlje, koje su istorijski duboko ukorenjene u ovaj region da uvek imaju iste interese i stavove”. Ovo potvrđuje i Tanasković navodeći da i Rusija Tursku smatra izuzentno značajnim spoljnopolitičkim partnerom, pogotovo na energetskom i ekonomskom planu, s obzirom na to da kroz teritoriju Turske treba da prolaze linije najznačajnijih energovoda. On dodaje da je očigledno da su se te dve zemlje u poslednjim godinama „veoma zbližile”. Ovakav povratak turskog uticaja na Balkan prirodno kod mnogih budi strah od neoosmanizma uključujući tu i neke u EU. „U ovom trenutku, turski anganžman na Balkanu, a konkretno na prostoru prethodne Jugoslavije, odgovara SAD i one ga sigurno podupiru. Međutim, to je i autentični turski interes i turska koncepcija. Što se tiče Evrope, mislim da ovako nametljivo nastupanje Turske na Balkanu, gde se ponovo govori o ’obnovi zlatnog doba Osmanske imperije’, naravno u novom, savremenom ruhu, izaziva određeno podozrenje. Ne bih rekao da mnoge članice EU podržavaju takav nastup Turske”, navodi Tanasković, ocenjujući, ipak, da se „u Evropi još uvek ne pridaje odgovarajuća pažnja neoosmanističkim tonovima u retorici turskih zvaničnika, koji se, naravno, u Strazburu ili Briselu ne izražavaju kao u Sarajevu ili Skoplju”. Da u turskom nastupu ima više od samih naznaka „neoosmanizma” Tanasković ilustruje „neprimerenim govorom” koji je prošlog oktobra u Sarajevu održao Davutoglu, a iz kojeg proizlazi da Turska BiH „doživljava kao svoju, gotovo kao Anadoliju”. Ambasador Umar ovakve tvrdnje kategorički odbacuje: „Kako može doći do neoosmanizma? Navedite mi jedan način za oživljavanje neoosmanizma na Balkanu. To je stvar istorije. To se zasnivalo na uspostavljanju hegemonije na ovim prostorima. Mi niti nameravamo, niti imamo mogućnost i moć da tako nešto učinimo. Čak ni Amerikanci nisu u stanju da to učine”. Nema nikakvih izgleda da bi mogla ponoviti turska hegemonija na Balkanu kakva je bila do početka 20. veka, ali je sigurno da ova država, kao najuspešnija islamska zemlja, ekonomski najdinamičnija i istorijski predvodnik regiona, barem u izvesnom smislu vrati ulogu koju je nekada imala.  Sa Turskom se mora ozbiljno računati U koordinatama nove spoljnopolitičke doktrine i prakse koju Turska angažovano sprovodi od 2009. godine, pod dirigentskom palicom ministra inostranih poslova Ahmeta Davutoglua, ujedno i njene prve violine, Balkan je, uz Bliski istok i Kavkaz, jedan od regionalnih prioriteta. A Srbiji na Balkanu pripada veoma značajno, nezaobilazno mesto, čega je zvanična Ankara svesna, i to ne od juče. I u vreme dok je, otvoreno podržavajući srpske neprijatelje na bivšem jugoslovenskom prostoru, bila s njom u otvorenom sporu, Turska je nastojala da se bilateralni odnosi i diplomatska komunikacija dovoljno očuvaju, radi jednog novog početka bliže saradnje, za koji se znalo da mora doći. Po turskim procenama, taj trenutak je nastupio. Uprkos još uvek velikim problemima s kojima se Srbija suočava, njen međunarodni i regionalni položaj konsolidovan je do mere da se Beograd kao balkanski partner mora uvažavati. Turska svoju aktivniju ulogu i uticajniju poziciju na Balkanu deklarativno i manifestno želi da izgrađuje sa Srbijom, a ne više protiv nje, što je svakako pozitivan zaokret, premda Turska, naravno, ni ranije nikada nije prihvatala ocenu da je njeno delovanje antisrpsko, već je svoje postavljanje opravdavala principijelnim motivima brige za stabilnost regiona. Pošto su, s turske tačke gledišta, uporište njenog autoriteta i izvor legitimiteta u stvarima balkanske politike muslimanske zajednice koje žive u nekadašnjoj osmanskoj Rumeliji (tursko ime jugoistočne Evrope), Ankara se mora obratiti Beogradu, jer je sudbina muslimana i Srba na prostoru bivše Jugoslavije najtešnje i najkomplikovanije uvezana i međuzavisna (u BiH, na KiM, u Raškoj oblasti/Sandžaku...). Iako je neoosmanistička racionalizacija legitimiteta turskih pretenzija da bude regionalna sila na Balkanu logički sporna i anahronistička, specifična politička i ekonomska težina Turske zbog toga nije manje stvarna, tako da se njom mora ozbiljno računati i maksimalno konstruktivno sarađivati. Da je tursko postavljanje zaista nepristrasno, a ne i dalje probošnjačko, odnosno promuslimansko, uslovi za bilateralnu, multilateralnu i regionalnu saradnju bili bi neuporedivo povoljniji. Korekciju na tom planu nije, međutim, realno očekivati.(Autor je bivši ambasador SRJ u Ankari) Ne želimo da vratimo političku dominaciju na Balkanu Turska ne može na Balkanu da bude samo nemi posmatrač. Turska je uvek bila prisutna na Balkanu. To je istorija. Ne možete je zaboraviti. I to nije istorija od nekoliko godina, to je više od 600 godina. Upravo smo mi ovaj region nazvali Balkanom, što znači „planina“. Danas u Turskoj živi više od 9,5 miliona građana koji su poreklom sa Balkana. To je veoma važan element turskog društva. Turska zajednica prisutna je u Bosni, u Srbiji, na Kosovu, u Makedoniji, Albaniji, u čitavom regionu. Turska je sa svim državama koje su se rodile iz pepela Jugoslavije, imala prisne odnose, ne samo političke, nego dublje, verske, etničke, istorijske. Takođe, Balkan je za nas veoma značajan, jer je on na našem putu za Evropu, nalazi se između nas i Evrope, a Srbija je u sredini. S jedne strane, Turska je važna za Srbiju jer je turski uticaj snažan na čitavom Balkanu, u svakoj državi koja je nastala raspadom Jugoslavije. Sa druge strane, mi znamo i da je svaka od država nastala iz bivše Jugoslavije i pod uticajem Srbije. Iz mnogo razloga. Jedan je što u većini od tih zemalja postoji velika srpska manjina. Zbog toga bi bez Srbije bilo jako teško uspostaviti mir i stabilnost u regionu u celini. Bez Turske bi, takođe, to bilo jako teško. Ali kada Srbija i Turska udruže svoje snage i napore, lakše je to postići. To i jeste naš glavni cilj, da Balkan očuvamo kao miran i stabilan region. Turska se na Balkan vraća kulturno, mi delimo istu kulturu. U srpskom jeziku, na primer, ima još 8.000 reči turskog porekla. U turskom je 3.000 srpskih reči. Istoriju ne možete negirati. Istorija Srba je u Istanbulu. Sve što je zapisano je tamo. Zato šaljem direktore muzeja, arhivare, u Istanbul da istražuju. Da istražuju šta? Pa svoju istoriju. Turska se vraća i ekonomski. Trenutno smo 17. najveća privreda na svetu, a očekuje se da ćemo u narednih deset godina postati deseta svetska privreda. U Rumuniji imamo investicije od četiri milijarde evra, dve milijarde evra u Albaniji i tako dalje. Politički ne želimo dominaciju u ovom regionu. To bi za nas bio samo problem. Mi smo to uradili jednom i ne želimo više. Sada je na nekom drugom.