Visoki ulozi u visokom obrazovanju

Pretpostavka ekonomskog oporavka jednostavna je: biće neophodno da devize znatno više zarađujemo izvozom, ukoliko želimo da i dalje uvozimo, vraćamo stare dugove i uzimamo nove kredite. Malo će moći da se uradi subvencionisanjem odabranih sektora ili proizvođača, razvojnim bankama ili, daleko bilo, zaštitom domaćih grana različitim (protekcionističkim) merama. Više uspeha će imati potezi koje podvodimo pod „kreiranje privrednog ambijenta”. Reforma obrazovanja je u ovom procesu veoma važna. Sa jedne strane, potrebno je da se umanje nepotrebni javni rashodi i da se, sa druge strane, kreira takav obrazovni sistem koji će više nego do sada uvećavati „ljudski kapital” (znanje, stručnost, kreativnost). Ostavimo po strani što je ovaj izraz verovatno oksimoron, važno je da se ljudski kapital smatra jednim od najvažnijih faktora konkurentnosti (kod nas često citirani Svetski ekonomski forum rangira zemlje prema obrazovanju kao faktoru konkurentnosti). Visoko obrazovanje je oblast oko koje će se lomiti koplja. Da li je moguće pomiriti zahteve za kvalitetnijim, s jedne, i jeftinijim obrazovanjem, s druge strane? Jeste, ali u drugačijem sistemu od dosadašnjeg. Prema sadašnjoj koncepciji visokog školstva, iz budžeta se finansiraju državni fakulteti u zavisnosti od broja upisanih studenata. Fakulteti imaju i sopstvene prihode, po osnovu vanbudžetskih studenata i naplaćenih školarina (koje određuju sami fakulteti). Posledice su da, prvo, fakulteti imaju interes da upišu što više studenata i, drugo, raslojavanje državnih fakulteta na „bogate” i „siromašne”. Razumljivo, ne postoji spremnost boljestojećih fakulteta da se odreknu dobiti u korist budžeta i radi ravnomernije raspodele zarada na čitavom univerzitetu. To povećava nezadovoljstvo na većini fakulteta i ukazuje na nemoć univerziteta da utiče na položaj visokih škola u svom sastavu. Pojedini fakulteti su preopterećeni, zainteresovani da zadrže studente što duže i nemaju podsticaj da menjaju programe i omoguće efikasnije studiranje. Situacija bi se promenila kada bi se, umesto fakultetima, budžetska sredstva raspodeljivala studentima. Da li će dobijene vaučere iskoristiti za upis i studiranje na državnim ili privatnim univerzitetima, to treba sami svršeni srednjoškolci/studenti da odluče. Kako sada stvari stoje, oni koji su se, svojim uspehom tokom školovanja, kvalifikovali za podršku iz budžeta moraju da studiraju na državnom fakultetu. Slabiji srednjoškolci se, na taj način, upućuju na privatne fakultete, jer je teško očekivati da će se veći broj roditelja i đaka opredeliti za plaćanje iz svog džepa kada već mogu da dobiju besplatne studije na državnim fakultetima. Time dolazimo do klasične manifestacije monopolske moći – podele tržišta na segmente u kojima svako gospodari svojim delom, što je za društvo veoma loš ishod. Kada bi budžetski studenti imali izbor studiranja na državnom ili privatnom fakultetu, postiglo bi se nekoliko ciljeva: prvo, državni fakulteti bi tek tada dobili pravu konkurenciju i poveli bi više računa o kvalitetu usluge koju pružaju; drugo, privatni fakulteti bi se suočili sa imperativom podizanja kvaliteta nastave, jer bi školovali studente koji svoje pravo mogu da iskoriste na drugom mestu, ukoliko su nezadovoljni; treće, izbegla bi se diskriminacija sa kojom su danas suočeni studenti privatnih univerziteta (nemaju pravo na studentske domove i restorane), iako, ne treba posebno naglašavati, budžet pune i njihovi roditelji; četvrto, podsticanjem konkurencije učvrstili bi se uslovi za opstanak samo onih koji školuju kadar tražen na tržištu. Posebno pitanje je koliko studenata budžet Srbije treba da finansira. U Ustavu se, u članu 71, kaže da svako ima, pod jednakim uslovima, pristup visokoškolskom obrazovanju, a da država omogućava besplatno visokoškolsko obrazovanje uspešnim i nadarenim učenicima slabijeg imovnog stanja. Sadašnji sistem finansiranja visokog školstva je, dakle, u suprotnosti je sa Ustavom, pošto se besplatno školovanje ne omogućuje uspešnim i siromašnim, već (samo) uspešnim. Kako bi u praksi bili zadovoljeni različiti zahtevi? Kriterijumi za finansiranje školarina iz budžeta mogli bi da budu sledeći: uspeh u školovanju i na prijemnom ispitu, materijalni status, oblast studiranja (srednjoškolci se usmeravaju ka oblastima u kojima su zemlji potrebni stručnjaci). Povoljnim kreditima bi se pomoglo onima koji se nisu kvalifikovali za besplatno školovanje (kredite vraćaju kada se zaposle). Dosadašnji sistem je omogućavao da se oko polovina studenata finansira iz budžeta (a druga polovina studenata sama plaća školarinu), dok bi u novom sistemu manje studenata bilo na teretu budžeta, ali bi u zbiru znatno više od polovine bilo u sistemu plaćenih školarina i kredita. Otplaćivani krediti bi nakon nekoliko godina omogućavali deo finansiranja bez zahvatanja u budžet.