Samoubistvo druga Luleta

Srpsku obaveštajnu zajednicu prodrmala je smrt Radoslava Lukića – Luleta, dugogodišnjeg penzionisanog funkcionera nekadašnje Službe državne bezbednosti, prethodnice današnje Bezbednosno-informativne agencije. Lukićevo beživotno telo pronađeno je u beogradskom parku Košutnjak u petak 19. februara, s ranom od metka na slepoočnici i „škorpionom“ u desnoj ruci. S Lukićeve šake skinuta je parafinska rukavica; pozitivan nalaz, uz nalaze sa obdukcije, potvrdio je ono što se odmah i pretpostavilo, da je Radoslav Lukić sam sebi oduzeo život. Za sobom je ostavio tri oproštajna pisma, za policiju, za suprugu i za sina... Krajem osamdesetih, navodno na zahtev Jovice Stanišića, dugogodišnjeg svemoćnog šefa srpske tajne policije, Lukić odlazi na Kosovo, sa zadatkom da – u skladu s novim projektom da Srbija iz tri dela ponovo bude cela - reorganizuje pokrajinsku Državnu bezbednost koja je u prethodnim decenijama bila slepa i gluva za širenje albanskog iredentizma. Radoslav Lukić na Kosovo će se vratiti 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja. Priča kaže da je pogibije dugogodišnjih saradnika proživljavao izuzetno emotivno... Po povratku sa Kosova, početkom devedesetih godina prošlog veka, dolazi na čelo najvažnijeg, beogradskog centra Resora državne bezbednosti. Postaje jedan od najbližih saradnika Jovice Stanišića. Iz tih godina ostala je nerazjašnjena njegova uloga u „aferi Grmeč“, kada je u eksploziji u ovoj fabrici 1995. godine poginulo 11 radnika. Lukić je, navodno, bio zadužen za organizaciju proizvodnje raketnog goriva, namenjenog pravljenju podnih pločica. To je i izazvalo eksploziju, ali tokom istrage drug Lule nije bio ispitan. U vreme Radeta Markovića na čelu RDB-a Lukić je bio skrajnut, pa penzionisan 2000. godine, pre 5. oktobra. Ovaj podatak, inače, unosi izvesnu dozu sumnje u čaršijsku priču da je u njegovom posedu završio deo dokumentacije službe, iznet odande u vreme petooktobarskih dešavanja. U mesecima koji su usledili posle 5. oktobra 2000. godine, dok se tragalo za naslednikom Radeta Markovića, nuđeno mu je mesto šefa DB-a, o čemu je i sam govorio u knjizi „Oni su jači od nas“ Vojislava Tufegdžića. Sadržina oproštajnih pisama koja je Lukić ostavio za sobom nije poznata. Među njegovim kolegama kruži informacija da je ruku na sebe podigao iz porodičnih razloga. Igrom slučaja, inače, na dan sahrane na Topčiderskom groblju u beogradskoj Palati pravde otpočelo je suđenje za ubistvo tročlane porodice Obradović i Maje Gostić, na kome je jedan od glavnih svedoka Lukićev sin Rastko. Za ovo ubistvo, izvršeno 28. oktobra 2007. godine, okrivljen je Milan Paunović, bivši radnik BIA, poslovni saradnik u građevinskim poslovima Rastka Lukića i ubijenog Zorana Obradovića.