Trijumf i promašaji

U drugoj polovini 38. beogradskog filmskog festivala bezmalo je moguć simetrični vrednosni poredak u odnosu na prvu festivalsku polovinu: jedan film-gromada (Prorok, Žaka Odijara) izdvojio se kao najblistaviji, nekoliko veoma kvalitetnih filmova ga dostojanstveno slede (Osveta, Zli poručnik, Čengdu...) i nekoliko iritantnih promašaja obeležili su protekli festovski vikend. Prorok Žaka Odijara, uz Liban Samuela Maoza, apsolutni je kreativni, estetički i moralni trijumf festivala. Prorok je film koji ima ogromnu skalu značenja i on jednako ostaje sociološki dokument o modernoj Francuskoj čije sve ilegalne poslove preuzimaju Arapi, koliko fascinantna vivisekcija tehnike prenosa vlasti iz ruku arogantnih gospodara (belih) u etnički homogenizovanu marginu čiji najbolji učenici podrivaju temelje zapadne moći iznutra (muslimani). Ovaj podžanrovski izdanak filmova o zatvorima, prateći zatvorsku odiseju 19-godišnjeg Arapina Malika el Đebene, ima, svesni smo, i realno negativnu interpretativnu dimenziju: u poslednjoj instanci on je mogući uzorak rasističkog, imperijalnog filma, čiji je dijalektički transfer (dezintegracija Francuske jednako integracije islama i importne podkulture) veoma jednostavan. U ovom dvoipočasovnom filmu razorne energije, malo je reći briljira Nils Arestrup, verovatno u najznačajnijoj muškoj ulozi milenijuma, bar što se evropskog filma tiče. Ovako raskošan režijski spektakl priuštio je još jedino provereni hongkonški majstor DŽoni To. Naslednik DŽona Vua u filmu Osveta, uz logističku podršku DŽonija Holideja, ostaje jedan od žanrovski najuzbudljivijih reditelja današnjice. Na dramaturškom planu, kako je to i inače u njegovim filmovima, obilje dramaturških pomeranja čini njegovu naraciju potpuno nepredvidljivom. Tako u Osveti, filmu programatskog naslova, glavni junak koji je preuzeo da se osveti za ubistvo ćerke, u sred akcije spoznaje da boluje od Alchajmera pa zaboravlja svrhu svoje misije!!! Iz sveta igranog filma gotovo otpisan, Verner Hercog vraća se igranom filmu bizarnom, nadrealnom, crnohumornom pričom. Zli poručnik (Hercog poriče bilo kakvo referiranje na istoimeni film Ejbela Ferare sa Harvejom Kajtelom za koji, kaže, nije ni čuo!!!). Bez padova u ritmu, Zli poručnik ne gubi ni na invenciji i lucidnosti. Iako je Nikolas Kejdž glavna motorika njegovog halucinogenog filmskog prostora, scenaristički i rediteljski doprinosi ovog filma su očigledni. Veoma nalik narativnim strukturama Vilijema Barouza u kojima je halucinogeni košmar neprevodiv u iole smislen narativni oblik, Zli poručnik je vrhunski zanimljiv zato što najpre ne robuje didaktici, a potom, što ostaje dosledan film ciničke inverzije: stub sistema je devijantni policajac koga sistem još i nagrađuje - unapređenjem! Čengdu, volim te, Šijen Cuia i Fruita Čana, s formalne tačke gledišta jedan je od najzanimljivih festovskih filmova. Ovaj diptih (dve posve separatne priče) koji se odvija u dve vremenske zone je film izuzetnog poetskog rafinmana i vrhunskog vizuelnog doprinosa. NJegova čisto filmska mistika počiva na jednoj krajnje minimalističkoj fakturi u kojoj je udeo sna posve koparalelan stvarnosti. Neki drugi festovski filmovi zadržali su epitet dobrih filmova (Pisac iz senke Romana Polanskog, Nepobedivi Klinta Istvuda, Tražeći Erika Kena Louča...) a da pri tom nisu bitno uticali na formiranje globalne slike o Festu. Shodno afinitetima pobornika, a takvih je, kada su navedena rediteljska imena u pitanju, mnogo, o vrednosnim doprinosima ovih filmova govorilo se poprilično, ali su, realno, ovi kao i neki drugi filmovi više u sferi konvencionalno profilisanog programskog poteza koji, s jedne strane, festivalu obezbeđuje neporecivi alibi akademsko-statusne koncentracije imena, a s druge, izvorno bioskopskim konceptom filma ne tone u nepotrebnu i lažnu ekskluzivnost. Četiri srpska filma u ovoj festivalskoj konstelaciji zaslužuju više od prigodnog pominjanja. Kakvi god bili festivalski povodi da se ovi, a ne neki drugi srpski filmovi, nađu na ovogodišnjem festivalu, oni su, de fakto, odraz filmske Srbije, ma koliko ova filmska Srbija bila parcijalna, umanjena ili nereprezentativna. Flešbek debitanta Aleksandra Jankovića potpuni je debakl. Da li je ovo dobra marketinška usluga srpskom filmu izlišno je pitanje. I ranije je iritirala nepismenost, smušenost, jalovost, praznjikavost, nemuštost, i mnogo ranije je srpski film patio od konstituisanja snimljenog materijala u film (da bi jedan film bio beznačajan on najpre mora da se konstituiše kao film!), ali je Flešbek, svojom faktičkom nepotrebnošću nadišao većinu svojih prethodnika. Dokumentarni film Srđana Kneževića Centar za pranje filmova polemički je film o gašenju nekadašnjeg Instituta za film i nastajanju Filmskog centra Srbije kao klonovske tvorevine, izrazito politizovanog profila i namene. Film Srđana Kneževića iznenađujuće zanimljivo funkcioniše kao film, pismen, artikulisan i rediteljski senzitivan u priličnoj meri. Veštim uklanjanjem svog nametljivog režijskog prisustva, Knežević je inteligentno ustupio prostor brojnim zanimljivim sagovornicima sa poprilično uvida u problemsku bit njegovog filma. Iako ova vruća tema nimalo ne regresira na stilsko formalnom planu, u želji da obuhvati što širi dijapazon problema ona ubrzo gubi na koherenciji i postaje niz od dva separatna filma: priču o Filmskom centru smenjuje priča o privatizaciji bioskopa. U realizaciji nedostaju spojevi koji bi je održali u stanju funkcionalne celine. Potpuno je drugačije u filmu Žarka Dragojevića Na granici, čiji je podnaslov Triptih o biti i imati. Ovde, pak, tri potpuno separatna dela upravo poprimaju značenje celine i nijedan segment celine ne funkcioniše mimo njene stroge uslovljenosti... Potpuna estetizacija prostora čini ovaj režijski postupak veoma osobenim, i ovde imamo posla sa stilskim postupkom na visokom nivou. Kultivisanost ove režijske optike ogleda se u tome što različiti aspekti života u ataru opštine Kuršumlija ne narušavaju zapreminu samog filma, ne dovode do gomilanja nepotrebnih informacija, zasićenosti u ma kom vidu ili raslojavaju samu srž njene dokumentarističke svrhe. Obojen nekim lokalnim koloritom, valjda u celini dostupnim samo autoru, Na granici nadilazi svoje kako personalne tako i filmsko-lokalne povode i postaje film univerzalnog značenja. Film 32. decembar je došao iz Republike Srpske ( u katalogu festivala stoji Bosna i Hercegovina - Srbija!!!), korektan je primer sociodrame čija je glavna mana generacijska slika prezasićena crnilom, čak do razmera nepotrebnosti. Saša Hajduković, reditelj filma , preferirajući jedan tip crnog filma, manjkavo, što je šteta, ne obogaćuje ovu svoju deprimantnu viziju odgovarajućim vizuelnim aspektima, te mu vizuelno film ostaje na prostorno likovnoj razini televizijske produkcije... ...Čini se, na kraju, da je ključno pitanje koje se ne postavlja samo pred ovaj Fest, da li filmski festival čini išta osim prikazivanja filmova i proglašenja pobednika. To bi, ukratko, bio rezime ovogodišnjeg nezadovoljstva. Deficit pratećih festovskih programa ponukao je neke novinare da ga prilično olako proglase „proširenom sinemanijom“, revijom, smotrom ili čak danima nešto kvalitetnijeg filma. Izvesno je da bi dolazak Klinta Istvuda promenio puno toga ili čak enormno. To bi, nesumnjivo, stvorilo atmosferu a atmosfera je, kao što znamo, prateći garant mnogih važnih dešavanja. Izvesno je da „hrabri novi svet“ zahteva nekakve dodatne prateće akcije samo, kada je toga bilo i previše, oskudevalo se u zanosu. Godinama, pa i decenijama se o festovskoj manjkavosti samo priča, svi su vanredno nezadovoljni i ljuti, a pomak nikakav... Za to vreme, svetski film ide dalje i ma koliko nedovoljno, ma koliko neubedljivo, ma koliko okrnjeno, Fest nam, makar u naznakama, stvara bar obrise ove komunikacije... Bojim se da je Antonio Labriola bio u pravu „Teško da ćemo iz računa firentinskih trgovaca išta saznati o duhu Danteove `Božanstvene komedije`...“