Ciganske su oči gladne

U ranoj mladosti pevač Muharem Serbezovski je stekao veliku slavu i novac, video svet. Naoko, ostvario sve, ili gotovo sve o čemu je mogao da mašta dečak sirotinjskog skopskog predgrađa Šuto Ozari, najvećeg romskog naselja u jugoistočnoj Evropi. Odoleo je svemu onom što se ovde obično podrazumeva da ide uz estradu i te ljude i tiho iza scene uporno i ozbiljno radio na sebi. Krao znanje, kaže, i odlučio da upravo to pokloni svom narodu. Dosad je objavio šest knjiga – romani i poezija, još su neke u pripremi, preveo i objavio Kuran na romski, radi na prevodu Biblije, priprema rečnik romskog jezika, očekuje na jesen izvođenje svoje prve drame, poslanik je u entitetskom Parlamentu Federacije BiH, vodi Komisiju za ljudska prava i veruje da će biti prvi Rom koji će dobiti Nobelovu nagradu. Danas je to zreo čovek od šezdeset godina, ali ima planove kao da je na samom početku. ROM ILI CIGANIN: Pravo pitanje bi bilo šta ne radim, pokušavam na više polja, baš onako ciganski. Znate, ciganske oči su grandomanske, mi bismo hteli više poslova u isti mah. Kod zapadnjaka, gde sam ja jedno vreme i živeo, imate to jednosmerno učenje pa imate eksperte za ovo i ono, od fudbala i politike. E, sad mi Cigani bi najradije da budemo eksperti za sve. Šta je pravilno, Rom ili Ciganin? Onako formalno, pravilno je Rom, ali kad tako kažeš - malo kažeš. Reč Ciganin u sebi nosi mnogo, za umetnike celog sveta jedino je ona validna jer je inspirativna, nosi sve kontroverze, izraste vam mašta. Vi hoćete nešto o meni, ali ja hoću prvo o vama, hoću da napravim jednu paralelu. Osećam se kao neki moj fan koji kad me vidi poželi da mi stisne ruku, drago mu što me video, upoznao. E, baš nekako se tako osećam što govorim za NIN. KNJIŽEVNOST: Kada sam, kao dečak sa nepunih osamnaest godina, krenuo iz te skopske mahale u veliki svet da pravim pevačku karijeru, a krenuo sam da bih pomogao ocu kako bi se kako-tako prehranilo nas desetero dece, on mi je rekao: ’’Ti napuštaš školu, jer tako mora biti, ali o pesmi nemoj mnogo da razmišljaš, jer ti pevati znaš. Razmišljaj kako ćeš da formulišeš rečenicu, o čemu ćeš da pričaš pametno i zato moraš mnogo da čitaš. Takođe, moraš bolje da se oblačiš kako bi bio zapaženiji.’.. Ove očeve savete sam ozbiljno shvatio. Prve noći kad sam došao u Beograd spavao sam u ’’Slaviji’’’, već ujutro snimao ’’Hatidže’’ i ’’DŽemile’’, a već po podne odjurio u prvu knjižaru i ove gladne ciganske oči, grandomanski su se zalepile za jednu ogromnu knjigu. Bio je to Ostrovski ’’Kako se kalio čelik’’. I onda tri-četiri meseca dnevno pročitam dve strane, pa opet na početak. Ne shvatam, ne razumem, ne razumem ni jezik dobro. A onda se otvorilo. Čitao sam sve, bukvalno sve, sve žanrove, od anonimnih do najvećih autora. Godinama tako, a onda sam u svemu tom video jednu veliku rupu u svetskoj literaturi. Niko od tih velikih svetskih pisaca nije napisao jedan celovit roman o Ciganima. Umesto toga, kod mnogih imamo pokoji sporedni lik, koju stranicu, obično radi kolorita one glavne priče. I onda sam jedno veče baš dugo i ozbiljno razmišljao, pa što ne bi bio ja taj koji će prvi to pisati. Moj prvi roman ’’Šareni dijamanti’’ štampan je 1982, a tri godine kasnije je došao ’’Cigani A kategorije’’, pa zbirka poezije ’’Niko ne zna puteve Cigana i vetrova’’. Sada mi je u štampi ’’Rat ciganskih svetaca’’, recenzije sam dobio od najviđenijih univerzitetskih profesora, i nadam se velikom uspehu te knjige. Sve ove knjige su i prevođene, a knjiga-studija ’’Cigani i ljudska prava’’ već je, koliko znam, u 128 univerzitetskih biblioteka celog sveta. Očekujem na jesen izvođenje svoje prve drame, pripremam i slikovnicu za male Cigančiće. SVETE KNJIGE: Pitaju me kako si se usudio na prevedeš Kuran, a ja sam to morao. Moj otac je 1927. godine završio Veliku medresu u Skoplju. Bio je hafiz (znao Kuran napamet), uporedo je bio i učitelj i znam šta je propovedao, kako je opismenjavao ljude. Bio je preokupiran da ga prevede na ciganski jezik i započeo je to. Preveo je nešto više od jedne sure, a to je, da se bolje razume, pet strana od ovih 605 koliko u konačnici sada ima. Kada je umro, ja sam dugo razmišljao šta bih ja u životu mogao uraditi za njega i tako došao na ideju da nastavim taj posao. Da sam bez emocija razmišljao barem jedan minut verovatno se ne bih u to upustio jer je reč o vrlo, vrlo obimnom poslu. Punih sedam godina, svaki dan je trajao taj posao. Na kraju sam došao do novog zaključka da je to preusko, samo na jednom ciganskom dijalektu, nedostupno mnogim Ciganima, i onda sam još četiri godina potrošio za prevod na još tri prosperitetna ciganska dijalekta i, evo, to je završeno. Ali, vi znate da Cigana ima u svim religijama, tako da je ovo nedovoljno i bacio sam se u prevod Biblije. Stari zavet sam završio, na prelomu je i već ozbiljno radim Novi zavet, a prevešću i sve druge svete knjige. CIGANSKI JEZIK: Nisam se slučajno odlučio za svete knjige. Vi znate da Cigani nemaju svoj jezik, već samo dijalekte na koje su jako ponosni i strašno ljubomorni. Vodi me logika da su i drugi narodi svoj jezik standardizovali prevodom svetih knjiga, poput Slovenaca koji su nakon prevoda Biblije dobili jezik. Ako ne stignem ja, rodiće se jedan Ciganin ili više njih koji će to znati da urade. Pripremam i Rečnik ciganskog jezika sa šezdeset hiljada reči. NOBELOVA NAGRADA: Ja već trideset godina pričam o Nobelovoj nagradi. To je možda neprirodno i nekome smešno. Ali, čovek ima pravo da mašta. Po nekakvom čarobnom ključu sve nacije su dobile tu nagradu, mi Cigani nismo. Dobro, ja verovano nisam pisac kova Markesa, DŽeka Londona, Drajzera ili, pak, Dostojevskog ili Tolstoja, ali pišem jednu autentiku, pišem i otvaram cigansku dušu i to je moje najjače oružje. Istrajan sam u tome skoro već trideset godina, a verujem da taj Komitet pored kvaliteta prepoznaje i trud. Da ja mislim ozbiljno, reći ću vam i da se moje knjige prevode i na švedski i samo je pitanje kad će doći do onih kompetentnih da ih čitaju. Ubeđen sam, kad to pročitaju, daće mi Nobelovu nagradu. DEKADA ROMA: U toku je ta dekada Roma do 2015. godine. Evropa nam je to poslala da se prvo edukujemo, pa emancipujemo i integrišemo u društvo. Mi se šalimo kako će uspeti da edukuju Rome, ali Cigane verovatno neće. Sasvim ozbiljno, ako pravimo paralelu između Evrope i Balkana, onda treba pre svega uzeti u obzir šta o tome kažu sami Cigani. Evo, ja mislim da se mi ovde, u ovom regionu, osećamo mnogo bolje nego u Evropi. Tamo na nas gledaju kao na nešto zadnje, gledaju te s neke visine i tamo ako kažeš da si Ciganin, ne živiš lagodno. Ovde smo mi srećniji, duša je zadovoljna, ovde čovek stane sa nama i priča normalno, o običnim ljudskim temama, a tada je Ciganin car, on je na pijedestalu. Tamo toga nema. POLITIKA: Mislio sam da je samo na estradi mnogo ljubomore, podrivanja, zlobnih barijera. U politici je isto, zaustavljaju te da ne odeš predaleko. U početku su možda ljudi mislili: šta će jedan pevač u politici, šta će jedan Rom tu, ali ako si pametan baš to, tu predrasudu iskoristiš i sad mi već govore: ’’Dosta je, Muhareme’’, ali ja znam da je našim ljudima, posebno mojim Ciganima, dovoljno malo da bi bili srećni. Da nisam ušao u politiku, verovatno im ne bih mogao toliko pomoći. ESTRADA: Pevanje nisam napustio, pripremam i novi CD, imam i koncerte. Verujem da ću još ove godine imati veliki koncert u Beogradu, koji je za mene nešto posebno, jer tu sam počeo 1968. godine, tu sam stekao slavu, bio u samom vrhu. Ima razlike između ovog i onog vremena. Pre se pesma slušala, danas se pesma igra i gleda, gotovo ne sluša. Ranije smo se mi ljudski družili, radovali svačijem uspehu, pomagali međusobno. Ako treba nekog da spomenem, onda su to svakako Toma Zdravković, Silvana Armenulić, Tozovac, Dragoslava Genčić, Radojka i Tine Živković. Mi smo bili grupa koja je mogla bez medija da napuni svaku salu. Dabome, u svom sinu Durmišu vidim dostojnog naslednika. On je i pristojno muzički obrazovan, ima Višu muzičku školu, i dao sam mu u zadatak da napiše prvu cigansku operu. Drugi su to pokušavali, ali oni uzimaju samo našu egzotiku, a radi se o tome da je važna ezoterija. Nisu badžovani, tako mi zovemo sve druge koji nisu Cugani, prodrli u našu dušu.